15. новембар 2015.

Насловна фотографија: Обилић (Ђорђе Бојовић)

Боје јесени маме уз пут у рано јутро надомак Урошевца,па према Чаглавици, потом новом трасом и сигнализацијом, на улазним надвожњацима у Приштини крај оскрнављеног правослвног гробља у овом граду готово, без Срба. Излаз са две нове магистралне траке са новим кружним токовима. Сунцем обасјан Газиместан.

Остало је пар срушених кућа са друге стране пута, нова табла са путоказом за Муратово кубе. Онај знани трасирани пут ка Милошеву, знатно измењен због проширења трасе, због нових детаља, бистар поглед ка Обилић. Можда због пуног сјаја новембарског сунца. И прилаз Бабином мосту некако се чудно одваја, остаје иза, као и сам живот косметских Срба. Уобичајена гужва на прилазу Вучитрну, и Самодрежа је иза нас на путу за Манастир Бањску, на дан светога краља Милутина.

И овај одлазак ка Космету и на Космету, овог лета Господњег, обогаћује искуства новим погледима, из премрежја живота. Нови стандарди већ важе. А "живот се живи". Очекивано полицијска патрола је на самом улазу у јужни део Косовске Митровице, али са леве стране, дочекује по које возило, камиони са севера. Приметљиво најчешће са регистарским ознакама Новог Пазара. На прилазу оној невидљивој граници и на југу и на северу крај села Рударе, видљиво истакнуто неколико табли са понудом на албанском језику да су куће - на продају.

Затим празнина, затишје, па неколико оскрнављених урушених кућа, и неуобичајено један усамљени дечак у тој тишини пешачи уз коловоз. На скретању за Звечан почиње уобичајена појава возила без регистарских таблица, нешто више их је уз само гробље, где неког рано испраћају на вечни починак...

Литургија у Бањској

Празнична богослужба у древној Милутиновој задужбини у параклису. Служио ју је игуман ове свете обитељи отац Данило у саслужењу свештенства Епархије Рашко призренске. Главна Црква манастора Бњска увелико је у обнови.

Видљива радост верног народа, сапутника, ходочасника на првом поклоњењу у Бањској.Такви су и свечари ове године, домаћини из Рудара.

Уз славску трпезу покоја песма и стиховање уз гусле, а све потаман и „бибе и рибе", па поучна здравица. Ходочасници из Македоније, Републике Срспке, Црне Горе...

У повратку, користећи прилику да „на северу" обухватимо што више - неухватљивг, свраћамо у манастир Девине воде. Ради се фрескопис, ограђује се манастирски комплекс.

Соколица

Манстир је изнад Рудара надомак неке невидљиве линије раздвајања јужног и северног дела Косовске Митровице. Ту су поново неизоставне и увек јако уочљиве нијансе вагања, приметног наметања знаковности, подела, "тамо и овде".

Соколица опија. Монахиња је љубазна, али нам не открива име, збори нам о историјату храма, о чудима из давнина, која се дешавају. Уз манастир је и Музеј Ису Бољетинцу који је пре пар месеци ту поново сахрањен.

Препричава подвиге, искушења и животне прилике у тим необичним околностима. И за време тешке 1999, када су војска, полиција и збегови Срба из јужног дела покрајине ишли ка централној Србији, а мати Макарија у супротном правцу, да спасава монахиње Девича које су терористи држали у заточеништву...

Прича нам о чудима која се ту догађају о плодности нероткиња, о сазнању локалног Албанца да га је мајка ту измолила и добила, па је као захвалност тражио да га сахране баш у селу Бољетин да би му гроб гледао ка манастир...

Необично звучи и прича да је локални превозник неки Сеад помагао и довлачио камионом земљу, али је изггубио „бизнис". Игуманија Макарија га је поново молила за ангажман. Не желећи да одбија -  каже да је изгубио посао, па молио и нашао превоз, да би касније исповедао да је након тог чина све кренуло ми набоље.

Мир и молитва се одају и виде. У самом дворишту све је "под конац", строги типик ипак не спречава монахињу да нам лепо и љубазно укаже на живот, на молитву Богу.

Сам назив ове Светиње потиче од соколова којих је било у шуми око манастира. Црква је посвећена Покрову Пресвете Богородице. Иако не постоје поуздани подаци ко је био ктитор манастира, претпоставља се да је то био велможа по имену Муса, који је био ожењен једном од сестара цара Лазара.

Историја манастира Соколица наводи податак да је почетком 20. века у оквиру манастира постојала школа, док је црква коришћена као парохијски храм. Претпоставља се да је статус манастира ова црква добила након преноса статуе Пресвете Богородице из манастира Бањске. Манастир је женски од 1956. године.

Српски православни манастир Соколица са сестринством је у окружењу селима са албанским живљем. Последња православна породица са овог подручја се одселила још 1967. године.

Познато је да су монахиње са Мати Макаријом током сурових догађаја на овом подручју помагале свима, без обзира на нацију и веру.

Кад слика говори

И касније улицама Звечана, и уз мост на Ибру, светлуцаве, али и сузне зенице ока, јер збива се чудо сваким даном овде, а да тога нисмо ни свесни. Нешто нам дође, и не оде, али га не запишемо, не промотримо најбоље што знамо. Сувишно је овде образлагати стање поред толико светиња.

Ретроспектива, и путоспектива је сваки одлазак тамо. Како испричати само ту властити слику сећања прошлости, предосећања будућности? Шетамо, одлазимо, али не можемо свуда застати, а некако се увек протка сав тај бол, кад само пролазиш поред Чаглавцвие, Лапљег села, Обилића, те нове табле за Брњицу, кад угледаш кућу Амиџића у Милошеву.

Бива то тако тамо навек, и једанпут месечно. Некад је одлазак том динамиком и саткан, некада није. Да ли си у потрази за причом, или ниси, дође сама, непозвана...Стигнеш ко зна где, и наиђу слике, некад заборавиш да ли си на одласку, или повратку да ли је сунце изгрејало, или залази, попут овог код Витине, па Качаника, уз клисуру, где се појави, па нестане. Али није ово запис, ни дневник, ни репортажа, ово је слика која избија изнутра. Понекад и кад не застанеш, не обухватиш кадар, говоре уз речи које надолазе оне моћне фотографије Ђорђа Бојовића, вечног сатрудника који је печатирао кроз "зум" сурова сведочанства тегобног живота Срба на Космету.

А ту на том изворишту свих прича, на том трагу историје, још више постајемо свесни свога не знања, своје тескобе, а уверења се нижу, множе. У светињи задужбини у извесно време где је у почетку почивао свети српски краљ Милутин.

Милутин Станчић