У Србији постоје бројни музеји са својим сталним поставкама и тематским изложбама. Посетиоци су у прилици да виде како се некада кувало, како се привређивало, у какву ношњу облачило, којим вештинама се владало.

Тренутно су у београдском Етнографском музеју актуелне поставке „Тимор мортис” која на интригантан начин приказује разноликост односа према смрти у српској, влашкој и мексичкој култури, а интересовање привлачи и „Читање боја” која посетиоцима открива неслућене могућности које пружају традиционални начини бојења текстила.

Кроз овај наш музеј посвећен етнологији, односно народној култури прошле године је прошло око 36.000 посетилаца. Већина због интересовања према народним обичајима, а мањи део је испратио остале културне садржаје, као што су промоције књига, учење плеса и слично.

Прошлост као надахнуће

Шта публику највише интересује?

– Људи се највише интересују за традиционалну културу, народне ношње, за културу исхране, било да се ради о старим јелима или архаичним начинима припреме, о самим намирницама. Интересантне су и теме везане за начине становања, организацију домаћинства, а нешто мање за културу привређивања, пошто живимо у друштву хиперпродукције. Посетиоцима је увек занимљиво и све оно што је мистично, магијско, па смо тако у прошлости имали изложбу посвећену реалности магије, па приказ вотива, специфичних фигура у облику делова тела, колевки, обично израђених од сребра или другог материјала. Вотиви се стављају на иконе да се умоли Бог за срећу, здрав пород, излечење – наводи др Милош Матић, кустос и научни сарадник Етнографског музеја. 

Његова скорашња изложба „Лепа кућа” такође је привукла пажњу због начина на који је својим садржајем показала како су људи у свим временима имали осећај за лепо и потребу да начином становања оплемене свој живот. Оно што је производ традиције служи и као инспирација и надахнуће за садашњи живот у домену културе становања.

Сваки музеј у Србији има сталну поставку која се мења ретко. Наш саговорник указује да кроз експонате можемо много тога да сазнамо о томе како су претходне генерације живеле, размишљале, која знања су поседовале. Сам предмет не мора бити неко „чудо технике” на први поглед, већ наизглед и врло једноставан. Узмимо за пример обрамицу или кобилку, како се још зове, дрвену лучно савијену мотку са зарезима или кукама на крајевима која служи за ношење терета. У њој су се објединила многа човекова знања, чак и о гравитацији, механици, захваљујући њој можемо научити о томе шта је полуга, како се балансира терет и слично. Таква знања се преносе највише на тематским студијским изложбама.

– Сада је претежнији антрополошки приступ у припремању изложби који заговарају етнолози млађе генерације. Раније је акценат био на изгледу експоната, а сада се наглашава превасходно његова функција, знања и вештине израде и значење које су имали у народној култури – наглашава др Матић.

Оно што је данас проблем када је реч о младим истраживачима јесте тај што многи свршени етнолози с Одељења за етнологију и антропологију Филозофског факултета желе да остану у Београду, нерадо одлазе у унутрашњост. Последица тога је да су у неким градовима запослени историчари уметности на место етнолога, иако нису верзирани за тај посао и треба им време да се уклопе. Проблем је, наводи др Милош Матић, и у финансијама, за културу се и иначе све мање одваја, а не стимулише се ни рад на терену или припрема и реализација неке изложбе ма колико она била успешна.

Не мери се све данашњим аршинима

Каква је улога музеја у данашњем модерном и дигитализованом друштву? Колико је прошлост интересантна за савременог човека и да ли му нешто може корисно понудити?

– Живот је високо дигитализован, али у суштинским аспектима није се променио у односу на пре сто или више година. Улога музеја је да вредности културе таложене од давнина пренесемо данашњем човеку. Изложбе нису само материјални експонати, већ имају и духовну димензију да покажу какав је некада био однос међу људима, организација породице, однос према старима и деци, храни, природи.

– Ми антрополози знамо, примера ради, да је моногамни брак старији и од Цркве. У традиционалној култури знало се каква је улога супружника, а дужност музеја је да данашњој публици објасни да не можемо судити о начину живота из ранијих времена на основу данашњих параметара, јер је то погрешно. Жена у 19. веку није била потчињена, како је данас уврежено мишљење. Она је била укључена у одлучивање, али не на неком сеоском збору, већ унутар породице, била је институционализована као лобиста, речено савременим речником. Хоћу да кажем да не можемо све мерити садашњим вредностима. Уосталом, упитајмо се како ће нашу генерацију гледати они који буду живели за педесет или сто година – каже наш саговорник и подсећа на још једну вредност традиционалног друштва која је данас загубљена.

– Ми копирамо западну културу, али врло наивно. Њима је као вид културног наслеђа остало да појединац није изнад друштва, док ми, нажалост, нисмо успели да ту свест о општем интересу пренесемо из традиције у модерно друштво. Тај осећај се негде загубио, јер нисмо однеговали ту свест у довољној мери, и то се мора променити – закључује др Милош Матић.

Каниц „шпијунирао” за Аустроугарску

Страни етнолози су често долазили у Србију и истраживали наше обичаје. Један од најпознатијих је Феликс Каниц за кога поједини домаћи научници верују да је успут шпијунирао за Аустроугарску.

– Западна етнолошка наука је империјална, они се зато јако често баве другим народима и државама. У последње време Кина им је врло интересантна, а истражују и Африку, између осталог. И ми смо предмет њиховог интересовања, па је тако пре неколико година у Гучи боравио етнолог Андреј Тиман из Немачке који је истраживао однос према старим људима у нас. Ранијих година два америчка етнолога боравила су у Тополи у дужем временском раздобљу сакупљајући податке о нашим народним обичајима. Наша наука припада источноевропској култури која је окренута сопственом народу. Због тога се понекад чини да смо све већ истражили, али није тако, остало је још много тема којима можемо да се бавимо и наша дужност је да пренесемо млађим генерацијама вредности којима се наша култура кроз векове одликовала – истиче др Милош Матић.

Манакова кућа

Манакова кућа је део Етнографског музеја која има сталну поставку „Народне ношње и накит централнобалканског подручја из 19. и првих деценија 20. века”. У приземљу Манакове куће је галеријски простор за повремене изложбе и активности учења старих заната.

О проширењу изложбеног простора размишља се и у Етнографском музеју што би омогућило посете и излагање вредних збирки из целог света.

Кабаница татара Богдана и Надеждине пафте

Запажена је прошле године била и изложба етнолошких предмета које је лично сакупљала наша чувена сликарка Надежда Петровић. Због великог интересовања изложба је уместо месец дана потрајала пола године, а на њој су се могли видети и јелеци, опанци, пафте, за оне који не знају, реч је о богато украшеној копчи за женски појас.

„То смо ми – народна занимања” приказала је све оно што су људи радили у прошлости да би себи обезбедили егзистенцију, с пуно занатских предмета, а међу њима нашла се кабаница татара (поштара) Богдана, писмоноше кнеза Милоша, који је из Турске у Србију донео хатишериф. Ова вредна кабаница је сада власништво Етнографског музеја.

ПОЛИТИКА