Несумњива је чињеница да у многим културама базичног света, у многим културним правцима људског постојања, не присуствује есхатологија. Постоји само нека бљешетећа прошлост, некакав сјајни почетак после којег је све почело да се руши. Следствено, циљ горепоменутих културних праваца често је враћање назад, враћање на почетак, односно постизање неког првобитног стања од којег се човек одавно одметнуо. Таква усмереност ка прошлости, која искључује novum предстојећег, која одбацује изненађење и лепоту, који происходе из непредвиђености будућности, нагиње ка одсуству осећаја за историјом, ка избављењу из овог конкретног тренутка, из свега тога што носи живот и развој векова.

Очигледно да Епископ дремвитски г. Давид (Нинов), никада није престао да пише, и, стихове ове збирке је писао свуда где је путовао, од  Атине и Јерусалима, потом Свете Горе и Синаја, преко Лос Анђелеса и Чикага, до нпр. Сиднеја и јужноафричког Јоханесбурга. Та отвореност посвуда за сусретом са другим, са различитим, чини да стварност у стихозбирци „Посвуда“ буде виђена из призме будућности, из призме непојмљивог, и, да на један парадоксалан начин, есхатолошко буде оприсутњено овде и сада, а непојмљиво постане појмљиво!

У његовим стиховима, као што га назива Епископ Давид, очигледно свуда је присутан - Футур. Иако је стихотворац мртав, он је свестан своје смрти; заинтересован је какав однос ће имати Град према Футуру; у неким, пак, насловима недвосмислено јасно је изражена управо носталгија за Футуром.

Сажето речено, у овим стиховима постоји једна проницљивост створеног са Нествореним, проницљивост која се сагледава преко израза преко којег човек тражи да види то што у суштини стално гледа, бива му објављено необјављиво, чује нечујно, поима непојмљиво, добија оно што не може да добије.   

У поезији Епископа Давида, непојмљива стварност представља стварност, која сама себе открива преко стихова. У апсолутном смислу те речи, за нас би непојмљиво било недостижно и неспознато, до тог степена да ми ништа не би знали о њему, не би били свесни његовог постојања, уколико не би постојала основна чињеница да је непојмљиво отворено, да нам се открива и ми у њему саучествујемо.

Који је разлог због којег човек уопште не примећује ту област поимања непојмљивог, која има својеобразни облик битисања! Људска свест је у великој мери испуњена предметним битисањем и прикована је за њега, тако што је наклоњена да све што јој је доступно перцепира искључиво као део предметног света. Но, одређење: духовно битисање, унутрашње битисање, ни у једном тренутку није искључено из састава предметног света. Напротив, то је део њега! У овом случају, и поезија је један вид оваплоћења унутрашње егзистенције!

Отуда је збирка „Посвуда“ обојена својим законитостима, својом „граматиком“ и јасно изражава став П. Валериа да проза представља шетњу мисли, а поезија је њен плес.

Стога, поетски израз Епископа Давида одступа од свакодневне норме и на неким местима, условно речено, са његовом трансцендентношћу постаје мало тежи за разумевање. Но, уопште, реч песника изискује извежбана чула и естетизирану савест, који ће моћи да је приме. Онај, који чита поезију не настоји увек на лаком примању стихова, већ је дубоко свестан речи песника нобеловца Одисеја Елитиса, који предочава да се поетски исказ тумачи са трепетом у души, са трепетом који продужава много дубоко и далеко, те понекад стиже до тамо да нема никакву додирну тачку са изворним значењем речи; тј., човек може да ухвати птицу својом мрежом, но не може да ухвати њен цвркут, будући да је за то потребна додатна магична мрежа поезије!

Поетски израз ове збирке се налази изнад строге језичке дисциплине. Насупрот језику науке, поетски језик фаворизује вишезначни смисао за који важи Хераклитова изрека: „Нити говори, нити крије, већ значи“! Тако са симболима и метафорама, стихови у овој збирци нам нуде једну онтолошку панораму, која дарује изненађење, естетску језу, иступљење.

Чини се да се бескрајна дубина човекове унутрашњости, од давнина, па до данас, изражава поезијом. Имајући гране и лишће дубоко у земљи предања, а корене виско на небу будућности, „Посвуда“ сведочи Хајдегера који каже: „Суштина поезије и суштина човекове личности се поистовећују“.

Јанинка Невчева