Ових дана обиљежава се 28. годишњица Олује, војне акције након које је из Хрватске нестало 150 или 200 хиљада људи српске националности. Показат ће се касније, бит ће то само почетак масовног егзодуса и демографског пропадања Хрватске који ће у сљедећих 28 година досећи бројку од големих милијун људи свих вјера и народности

У посљедњих 10 година из Хрватске се иселило или на друге начине нестало невјеројатних 400.000 људи. Преведено у слике, у 10 година нестало је толико становништва колико свеукупно данас живи у Сплиту, Ријеци и Осијеку, у три од четири највећа хрватска града. На попису становништва 1953. године, само осам година након стравичних страдања у Другом свјетском рату, у Хрватској је живјело 3,9 милијуна људи, а на читавој планети 2,6 милијарди људи. За успоредбу, данас у Хрватској живи 3,8 милијуна људи, а на планети 8,1 милијарди људи. Опет за успоредбу, Хрватска је на попису 1991. године, у освит још једног рата, имала највећи број становника икада, чак 4,8 милијуна. Суха статистика показује да је у посљедњих 30 година Хрватска изгубила милијун становника.

Брутална разлика у кретању броја становника између Хрватске и свијета, поготово након 1991. године, показује да се у Хрватској, али и ширем простору ради нешто изузетно погрешно. Сасвим случајно, ових дана обиљежава се 28. годишњица Олује, војне акције након које је из Хрватске нестало 150 или 200 хиљада људи српске националности. Показат ће се касније, бит ће то само почетак масовног егзодуса и демографског пропадања Хрватске који ће у сљедећих 28 година досећи бројку од големих милијун људи свих вјера и народности.

Овај кратки статистички увод савршено оцртава не само прошлост него и будућност Хрватске и свих који у њој живе. Нестају сви, и већински народ и мањине. Тако је из Хрватске у посљедњих 10 година нестало 326.000 Хрвата, али и 62.000 Срба, 7.000 Бошњака, 1.000 Рома, број Мађара је опао за 26 посто, итд. Губитак од 62.000 припадника српске заједнице у Хрватској или у постотку 33 посто у само десет година застрашујући је податак и најгори резултат за било коју народносну скупину која живи у Хрватској. Како стати на крај нестанку и да ли је то уопће могуће? Могло би се поставити питање и занима ли то кога уопће. Темељем резултата пописа из раздобља између 2001. и 2011., а онда и 2011. и 2021. то није могуће закључити. Демографски резултати су поражавајући, економска ситуација у најмању руку стагнира, исељавање је реалност и бит ће реалност у сљедећим десетљећима, потреси, поплаве и бирократска спорост су фактори који убрзавају одлуке о исељавању.

Унаточ свему, свим алармима који би се требали упалити у главама одговорних, у Хрватској се не догађа ништа. Ништа другачије од онога што смо гледали посљедњих 28 година, славе се обљетнице, комеморирају жртве, живи се од избора до избора, од мандата до мандата. Гледају се сухи политички интереси, броје се еури из еуропских фондова, државног прорачуна, локалних прорачуна, донација, броје се освојени мандати, важе се утјецај и моћ. Истовремено, с тим силним утјецајем и моћи не чини се ништа значајно, изнимно, велико, нешто што мијења смјер повијести на начин другачији од заданог, нешто чиме се мијењају силнице које желимо промијенити. У међувремену, људи нестају. Сликовито, јер слике људима најбоље остају у глави, свакога дана у посљедњих 10 година било је 16 Срба мање у Хрватској него дан прије. Од данас када прочитате овај текст, па до сутра када се пробудите, бит ће још толико мање и тако свакога сљедећег дана.

Може ли се данас учинити ишта за људе који се данас исељавању или нестају темељем голих демографских законитости? За њих је касно, али може се направити за оне који долазе за пет или 10 година и који ће нестати на идентичне начине као и они који су већ нестали из Хрватске и нестају свакога дана, ако се не направе темељи за њихов опстанак, а онда и останак. А ти темељи се не раде, колико год одговорни причали да вриједно раде и дубоко и мудро промишљају своје политике, важно врте палцима и балансирају међу скилама и харибдама узбуркане домаће политике. Резултати се виде или не виде, поготово након 30 година, поготово након што у 10 година примјерице изгубите 33 посто заједнице о којој наводно скрбите.

Младима, онима који једини једном, у будућности, могу промијенити трендове, не оставља се апсолутно никаква нада да имају икакве шансе у судару с неминовношћу, не инспирира их се, не охрабрује нити дају визије о томе за што су све способни. У запећку, на дну сваког јавног прорачуна, сваке политичке стратегије и промишљања, чекају вријеме да и сами постану спремни за нестанак, за исељавање, за попуњавање упражњених радних мјеста у некој од држава ЕУ или свијета. У коначници, хоће ли нетко плакати за њима? Неће, јер не заборавите да је најгласнија агенда данашњице ионако да нас има превише на свијету, па су редукције какве су на снази у Хрватској у политичким круговима ионако и више него добродошле.

p.portal.net
Душан Цветановић