Суђење ратном злочинцу Андрији Артуковићу пре скоро 40 година привлачило је велику пажњу југословенске и светске јавности, пратило га је око 250 домаћих и око 90 страних новинара, али и данас се могу сазнати неки нови детаљи о том процесу. Адвокат Анто Нобило, бивши тужилац у процесу против Артуковића, министра унутрашњих послова и потписника расних и бројних антисрпских закона у Независној држави Хрватској, минулог викенда је на симпозијуму у организацији Српске православне цркве, у склопу Централне прославе Светих новомученика јасеновачких у Јасеновцу и Загребу, изнео и неке информације које су до сада биле обавијене велом тајности, пише дописник Политике из Загреба.

Суђење је почело 14. јануара 1986. и од почетка су га пратиле контроверзе.

„Већ у то доба, а нарочито после суђења па до распада Југославије покушавало се политизовати. С једне стране, неке снаге у Хрватској покушавале су већ тада релативизовати усташке злочине, релативизовати улогу Артуковића, а с друге стране, неки други су настојали, на неки начин, на оптуженичку клупу довести хрватски народ због геноцида”, рекао је Нобило у разговору с владиком пакрачко-славонским Јованом, који је угостио бројне историчаре и друге госте из Хрватске и Србије. Они су у истраживачкој библиотеци у оквиру комплекса манастира Рођења Светог Јована Крститеља у Јасеновцу и дан касније у Српској општој православној гимназији „Кантакузина Катарина Бранковић” у Загребу, излагали о бројним темама у вези са страдањем Срба и других народа у Другом светском рату.

Анто Нобило је у свом излагању подсетио како је уопште дошло до суђења Артуковићу и у којим се околностима оно догађало.

Југославија је 1951. први пут затражила изручење Андрије Артуковића. Поступак је трајао неколико година, али до изручења није дошло.

„Одбијани смо из политичких разлога, јер је то било доба мекартизма и прогона комуниста у САД и они нису хтели комунистичкој земљи изручити Артуковића. С друге стране, било је и правних проблема. Невероватно је, али и истинито, у то доба није било споразума о изручењу између САД и Југославије, него смо користили споразум који је Краљевина Србија имала с почетка века с Америком, а по њему могло се изручити само за кривично дело убиства. Није било ратних злочина, а геноцид није био ни дефинисан”, испричао је Нобило.

Тако је правник, пореклом из Клобука у западној Херцеговини, наставио да мирно живи у САД, упркос чињеници да је потписивао наредбе које су стотине хиљада људи одвеле у смрт. Осамдесетих година прошлог века је дошло до промене, јер се у мандату председника Роналда Регана схватило да је дошло крајње време да се нешто уради барем с неким од виђенијих нациста и фашиста који су у САД потражили уточиште након рата.

„Године 1984. јеврејски лоби је извршио притисак на судије и онда је судија рекао у реду, нашао је у оптужници неколико конкретних злочина и затражио образложење само за њих, обећавши да ће га изручити, ако се докази нађу”, сећа се Нобило.

Другим речима, да је Артуковић убијао само Србе, не би му пала длака с главе, а овако је захваљујући јеврејским жртвама завршио на оптуженичкој клупи у СФРЈ, али није могао одговарати због геноцида.

„Нисмо му могли судити за доношење расних закона и комплетно деловање у НДХ, него искључиво за три индивидуална злочина. Рећи ћу вам ексклузиву која тада није смела да се обелодани. Дакле, тражили су се лешеви. Једна од информација је била да су људи били смештени близу Самобора и ја сам приватно истраживао јер сам видео да ме блокирају из Службе државне безбедности. Тражио сам јаме, успео сам наћи јаму у Јанковечкој шуми око Самобора. Тамо се и данас виде ископане јаме. Тамо су били лешеви који никада нису идентификовани. С тиме сам изашао пред суд и тражио ексхумацију. Међутим, судија је на моје чуђење рекао да ћемо то касније и на крају је одбио. Проверио сам и дознао да су му то из СДБ-а сугерисали јер су у тим јамама 1945. сахрањени остаци последње владе НДХ, на челу с доктором Мандићем”, испричао је Нобило.

Никола Мандић је био правник и имао је 86 година када је стрељан, 84 када га је ратни злочинац Анте Павелић у септембру 1943. поставио на марионетску дужност председника владе. О локацији о којој говори Нобило, раније је говорио и Жељко Олујић, бранилац Андрије Артуковића, а позната је и усташкој емиграцији. Разлика је једино у томе што Нобило тврди да у тој јами леже и стотине жртава усташког терора, док усташка емиграција тврди да до ексхумације није дошло јер комунисти нису желели да место последњег почивалишта злочинаца из Павелићеве владе постане место ходочашћа.

Углавном, за геноцид који је спроводио Павелић, његова влада и комплетан апарат НДХ, Артуковић није могао бити оптужен. „Правно то није било могуће. Конвенција која је дефинисала геноцид донесена је 1949, ми смо је ратификовали 1951. и увели у Казнени закон. По начелу легалитета, казнени закони не важе уназад. Ми смо зато у образложењу оптужнице врло јасно говорили о геноциду према Србима, Ромима, Јеврејима, то је у неколико наврата поновљено и ми смо изводили сведоке под фирмом да желимо расветлити амбијент у којем су се догађаји догодили, ми смо фактички оцртавали карактер НДХ. Ја се сећам да смо доводили сведоке који су говорили о облицима геноцида. Мени је Артуковић признао да је са Степинцем говорио о преласку православаца у католичку веру, а то је такође један облик геноцида. Говорили смо и о можда најблажем облику геноцида, исељењу у Србију. Све су то облици геноцида”, испричао је Нобило.

Он тврди да је намера југословенских власти била да се суђењем Артуковићу и приказивањем правог карактера геноцидне НДХ примири национализам који је на крају и довео до распада СФРЈ.