[gallery link="file" ids="6229,6228,6227,6226,6225,6224"]

Нови записи у оквиру наше велике хуманитарне акције Центра СПОНА, под називом „Нисте сами – победићемо заједно“ за помоћ социјално угроженим породицама, болесним, немоћним особама, у време ванредног стања по други пут у новом контигенту са животним намирницама испоручујемо у валандовском крају.

Изнова, из раних јутара израња нови дан, на познатој магистрали аутопута, ка Катланову, па клисуром долином Вардара.

Нова прегнућа, у познатом крају. Најпре, кроз централни део земље у Демир Капији, у тој гвозденој порти, раздавајамо хоризонте и климатске токове. Идемо ка крајњој дестинацији. На крајњем југу земље.

У међувремену, наш запис поприма једну нову димензију, земља је ново име добила, па нам ово одредиште наших дана и погледа изгледа чудновато. Необично и промењено, али само по имену, а старе су навике, погледи и обичаји. Огледи и размаци. Наш крајњи југ у нашем дискурсу сада - у Северној Македонији!?

Тако, сада нам чудновато звучи и делује поглед и посета селу Николић, и онај непрегледни призор визуре на Дојранско језеро. На ширине, равнице, пределе и мајску тишину, мирисом јуна. Појачаног сунца. Медитеран се у ноздрвима осећа. У двориштима старине колоноста, пореклом из Херцеговине или Крајине, одзвања ијекавица.

Са аутопута скрећемо ка Смоквици, и табла за Марвинце је ту, а заправо идемо у сусрет Удову, Јосифову. Из даљине опажамо Спомен костурницу. Али и до првог одредишта, застаје нам поглед на запуштену бензинску пупму Макпетрол, с леве стране магистрале. Пуста је, и сама. На њој трагови времена. Мирис прошлости не јењава. Слике ђачких путовања, ексурзија, надолазе. На ишчекивани мирис мора. Осећа се. Тај познати зов близине и познатости, поново је присутан. Испуњеност датости. Осећај видљивог присуства на граници спознаје, на таласе претапања и оживљених сећања.

Приметни ток промена из ванредног у "нормално" стање. Познате улице и раскршћа. Ток Вардара. Посматрамо ову витешку реку, чије токове добро знамо и бурну прошлост сведочења. Прелазимо мостом преко реке. Ту се већ оцртавају и нарави леве и десне стране обале. За реку су везане и битке и страдални ехо нашег народа у Балканским и Првом светском рату, и за Спомен костурницу у Удову. Надошла је река.

Пресеца нам пут. И погледе. И наде. Мирис лета, раног детињства. Предосећа се. На кривинама по који погледи вредних домаћина на њивама, ливадама и виноградима. Чокоти расни.

Већ смо у Јосифову. Праве улице, под углом. Али, на самим крајевима тих уличица, поново присуство, онај осећај краја света. Недовршеност и завршетак, почетак и крај. У оној неасфалтираној, песковитој улици, још јачи интензитет тих погледа.

На благим успонима, оцртава нам се целина тог краја. Специфика човека. И поднебља. Посебност битисања у њему. Кршан. А, у очима (византијско) плаво.

Сунце сакривено. Ишчекујемо га.

Оквир велике хуманитарне акције Српског културно информативног центра СПОНА из Скопља, под називом „Нисте сами – победићемо заједно“ за помоћ социјално угроженим породицама, болесним, немоћним особама, у време ванредног стања и мера уведених због епидемије корона вируса по други пут у новом контигенту са живиотним намирницама испоручујемо у валандовском крају.

Испорука потребштина животних, иде на адресу нових породица. Покушава и наш домаћин који нас дочекује, Милош Кецојевић, секретар Основне школе „Страшо Пинџур“ да некако распореди онима којима је најпотребније. Код њега, испијамо домаћу кафу и лоза је спремна. Флаша за срећан пут нас чека за касније. Обилазимо неколико продица и остављамо спремне кутије. У њима поред хране, и по неколико примерака књига Приче из Македоније, и Записи из Македоније, које је уредила Нена Ристић Костовска.

Застајемо и мало се дуже задржавамо код Витомира Цимишића. Очева страна Крајишници, а мајчина јужни део Србије. Дочекује нас са осмехом, пун радости животне, као да га није задесила несрећа да изгуби у кратком временском добу и брата и оца. Разговор је пријатан, течан. Мастика наливена. Чашице су жуте, али је пиће бело, напомиње нам домаћин. Прича и сам о несрећи, о животу. О трагедији која је задесила његов дом. Брат Ненад, страдао је прилоком скока у Вардар, у младалачкој игри и налету ударио је у стену, а након осам година проведених као инвалид, преминуо је. Али, Витомир је изнад  ситуације. Изнад туге и недостатка својте. Носи се са том трагедијом, нова кућа је већ при крају. Вредан је. Види се. Показује нам половни трактор из Грчке који је набавио и какве је процедуре имао на граничним прелазима, Дојран и Богородица. Нижу се затим приче о сејидби, купусу који је ове године остао на њивама...

Обилазимо Винка Кнежевића. Њему смо у прошлој тури однели помоћ, али га сада посећујемо да би пазарили ракију. А и прича је са њиме „питка“, попут мученице. Присећа се својих догодовштина из Ријеке 1991. Ратном стању. И својих нових прилика са голубовима које гаји. Леп и јак човек. Пун снаге. Али без жеље и воље да се жени.

Бака Милева

Посебно се издваја и делује, звучи прича и слика баке Милеве. Осамдесет петогодишње старице.

Не бришу се тек тако лако слике и сузе из дворишта ове старице. Пореклом из Поповог поља у Херцеговини, једна је од колониста насељених у равници надомак границе са Грчком.

У њеним светлим плавим очима огледа се сва племенита земља. И она тамо и она овде.

Уверен да гледам очима пуним влаге, гомилу слика са гробаља и светилишта из рода, нешега. И она пристаје као светица. Мајка троје кћери расутих удатих у Скопљу, Србији и Немачкој.

Слабог слуха гледа нас и збори, акцентом јаким, ијекавица избија.

- А увијек се синко живјело тешко. Али се нијесмо жалили, вели. Нуди нас ракијом. Каква је само то била искра необичне свакодневице. На доксату седи старица сама. Преде мисли и чека да јој неко дође. Динарски човек. Повратише се све песме предака. Повратак часној старини. У лику и делу старице Милеве из Јосифова.

Настављамо даље. Иако, нам и даље у очима слика старице.

Крочисмо на терен угашеног фудбалског клуба „Звезда“ у Јосифову. Терен жут. Напуштен. Тужан. Празан. И даље офарбани оквири гола. Мале трибинице, трошне, а иза; некадашњи Дом културе. И он је угашен. Напуштен и трошна је велелепна зграда.

Валандово

Настављамо даље ка Валандову. Улазимо у град. Мало је људи на улици. Већ смо примећени да смо са стране. Огледамо старе фасаде из доба између Два Светска рата.

Посећујемо споменик из 1931, подигнут у част жртава катастрофалног  земљотреса  који је задесио ово место. Власт Краљевине је помогла обнову града.

Тада је и посета краља Александра Карађорђевића...

На споменику је на врху стајао – двоглави орао. У другом светском рату након уласка Бугара локални познати валандовац пушком  руши симбол на вху.

Након 1945, у Титовој Југославији на врху споменика постављена је звезда петокрака.

Обилазимо још и села Рабровци, Марвинци, Брајковци, Николић...

Милутин Станчић