– Када ме је директор Народног позоришта Ниш изненада, на тераси фоајеа, позвао да режирам „Коштану”, деловало је као да мисли да је то тек тако: дај представу за Дан позоришта, за тада нам треба. Он је, међутим, знао да то није тек тако, а ја сам знала шта следи. Уплашени, а храбри; страствени, душевни, болећиви, ватрени; сумњичави, али и радознали, сирови, жестоки, збуњени, нежни, ови су глумци и против свог разума пратили ритам мог инстинкта. Зато они, за разлику од ових Бориних, знају: ја сваку своју представу одболујем. Хвала им што играју ту тајну, каже Јана Маричић, која је дипломирала позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професора Славенка Салетовића и Иве Милошевић. Режирала је у Југословенском драмском позоришту, Београдском драмском позоришту, Битеф театру, Позоришту „Бошко Буха”, Народном позоришту у Сомбору, Народном позоришту у Суботици, Српском народном позоришту у Новом Саду, Народном позоришту у Кикинди, Књажевско-српском театру у Крагујевцу...

У књижевни простор Србије, Борисав Станковић улази као приповедач 1899. године, збирком „Из старог јеванђеља”. Годину дана касније, како сведочи Милан Грол, Станковић, на наговор драматурга Народног позоришта Драгомира Јанковића, разрађује мотив из приповетке „Наш божић” о Фатими, и пише драмски текст „Коштана”.

Станковићева „Коштана” први пут је приказана у Народном позоришту у Београду, 22. јуна 1900. године. Сам Станковић писао је о првим перцепцијама представе, наглашавајући да је драма „Коштана”, такође, на позорници први пут пропада због већ укорењеног погрешног мишљења код публике: да све што дође из јужних крајева (Ниш, Врање, Лесковац) треба да је смешно и да је карикатура (Сремац)”. Међутим, после више него позитивне критике „О Коштани” Јована Скерлића, 1901, наставља даље Станковић, „она постаје најпопуларнији комад на позорници”. Историја српског позоришта јасно показује да је Станковићева „Коштана” и после више од 100 година од праизведбе ту своју популарност задржала.

Бора Станковић ствара драму из традиције народних комада с певањем, који су крајем 19. века били најпопуларнији драмски жанр на позоришним сценама у Србији. Међутим, он на више начина изневерава каноне овог жанра − од напуштања села као места збивања, изневеравања обавезног срећног завршетка где побеђују праведни представници патријархалног морала”, до уношења елемената драме натурализма, симболизма и неоромантизма: посвећује се дубљем психолошком анализирању ликова, окруженим ненаклоњеном и репресивном урбанизованом средином, насталом преласком из једне у другу средину, из натуралне у новчану привреду, из патријахалне у грађанску културу.

Коштана, певачица и играчица поверена је Уни Костић, а у бројној глумачкој екипи у Нишу су и: Маја Вукојевић Цветковић, Александар Маринковић, Данило Миленковић, Евгенија Станковић, Ивана Недовић,   Милош Цветковић, Дејан Лилић, Наталија Јовић, Нађа Недовић Текиндер, Николија Мичић, Петар Миљуш, Ту су и музичари:

Александар Стевановић,  (хармоника),Ненад Танчић (тарабука), Војкан Добросављевић (кларинет), Горан Савић (гитара) Предраг Бранковић (бас).

ПОЛИТИКА