13. јун 2015.

Враћамо се и поново подсећамо на Удово, на тај крајпуташ српске историје, ту спомен-капелу на путу ка грчкој граници, тамо, на ужареном асфалту јунских дана, у Валандовској котлину, на левој обали Вардара на магистрали Скопље-Солун.

Застој у Демир Капији. Река Бошава плени својом лепотом. Коњи врани својим држањем очаравају на њеним обалама. Уз њу су и преморени мигранти из Сирије, Ирака... Неки на бициклима, неки пешице уз пругу, пут, реку, стазе и богазе. Преговарају, договарају цене превоза, бицикала, хране, возних карти...

Врелина асфалта нову слику ствара овог јунског трена. Нова слика старог поднебља, на деоници аутопута, надомак античког локалитета Стоби, подсећа на недопричане приче, на недосањане снове детињства, на магновења школских трептаја, на ликове из лектира, на путешествија екскурзија...у запуштеним, скрајнутим крајолицима пошумљеним врлетима, неоткривених стаза...

Почеле су приметне гужве, нешто јача фреквенција возила на путу ка грчким летовалиштима. Једино пристојније стајалиште на овом коридору јесте бифе - 113 између Д. Капије и Удова, па су бројнији Срби овде видљиво присутни. У том новом овогодишњем путешсетвију српских туриста поново подсећамо да су ретки, ил малобројни они који се задржавају код спомен капеле у Удову - светионика српске историје у Македонији.

Истини за вољу не постоји ни табла, путоказ, обележје, подсетник, али то су већ неке уобичајене одомаћене ствари овде. Са стране је мало паркинг стајалиште, па они који знају застастану те уз стеновиту узвишицу урезане степенице пењу се ка Цркви у чијој крипти су положене кости 261 регрута погинулих на Велики петак 2. априла 1915. године (20. марта 1915. према тада важећем Јулијанском календару).

Повратак

И ми му се попут намерника, наново враћамо, (о)дужимо, поклањамо...недостојни потомци...Тамо, на ужареном асфалту ових јунских дана, у Валандовској котлини...

- На повратку са летовања, али и при одласку неки од туриста, путника желе да стану у Удову, поклоне се сенима српских војника који су у балканским и Првом светском рату „оставили своје младе животе, и могу слободно рећи, случајно, или не, да се у последњем периоду примећује нешто већи број поклоника, чак шта, и значајнијих личности, што раније није био случај. Тако су скора били Здравко Чолић и Вања Булић, Владика Будимљанско Никшићки Јоаникије, директор канцеларије за Косово и Метохију Марко Ђурић, Полицијски синдикат, Горан Јановић - погранична полиција Србије који су преко Споне дошли до контакта, Владан Милутиновић „Извориште", "реферише" у једном даху увек предусретљиви кустос Зоран Стаменковић, који већ 17 година чува ово српско светилиште.

Застаје, па наставља „беседу". ту испред капеле, врели ветар нас „запљускује", и новим отрежњењем бистри погледе, брише по коју сузу. Проматрамо положај села, фреквенцију саобраћаја. показује нам се Удово које је некако подељено на два дела. Горњи и доњи део, који се за разлику од његове Мораве, крај које је рођен, овде је горње, названо - доње Удово, па је тако звоник нове Цркве саграђен на горњој страни пута, тик уз Спомен капелу с леве стране, док Цркву виђамо доле испод магистрале у подножју села.

-То су углавном људи из оближњег села Градец који су 1969. досељени овде јер је постојала опасност потапања изградњом нове планиране бране. Нестајала је струја додаје, док прелази на главни сажетак пресека стања у коме се сада Костурница налази.

Труд је евидентан, и стање ове Капеле са поређаним костима у датим околностима.
-Последњих месец дана опада фасада испод обода апсиде на северној страни, подпрозорје и обод, пропушта воду и зато се фасада љушти - Северна страна је сада приоритетна за интервенцију, јер се већ назиру стари графити који су били наношени пре 20-ак година.

Специфичан је камен, камена смеса, али је обод попустио, бакар није причвршћен довољно, и венац је угрожен, може да одпадне, каже Стаменковић, свесно изоставивши причу у рефлекторима, јер нам је већ раније поменуо да су пре четири године украдени, иако је све прецизно заведено у полицијском извештају, нема новина у истрази, па је логично да се нови не постављају док се читав комплекс не огради и Костурница и безбедносно не заштити.

-Иако имам само две ипо године радног стажа, не јадам се, јер сам се посветио овом послу од када сам дошао овде, каже !Моравац из Предјана", додајући да је сличне животне судбине већ увиђао и код веома посвећених људи из Завода за заштиту споменика културе Србије. Подсећа да су на 100. годишњем обележавању полкоља српских регрута били људи из Планинарског савеза Србије из Лепосавића, Раде Кнежевић, па Гојко Милијашевић унук Павла Блажевића из Јариња који је одлучио битку код Удова.

Блажевић је био командант јединице и покривао је пругу од Зеленикова до Ђевђелије. Унук је ето дошао да се поклони сенима ратних другова свога деде који овде почивају. Блажевић је, иначе, сахрањен у Јарињу. Бугари су познато је у историји, наставља кустос, били на почетку рата неутрални, али су почеле диверзије. Рушили су мостове, оштећивали пруге...Тога дана 21. марта (по старом календару), Павле Блажевић је отишао око 13 часова да се ошиша у Ђевђелији. У повратку му је одмах било нешто сумњиво. На прилазу имао је намеру да преплива Вардар, већ се скинуо, али је вода била хладна, па је проценио да не улази у бујну реку. Успео је да се испод самог железничког моста провуче, одржи, пређе и јави брже боље телеграмом у Д.емир Капији какво је стање и да се брзо пошаље појачање, што је и учињено, те је тако и решена битка.

Стање на путу

И, у повратку, узгред, шта тек рећи за непроменљиву слику аутопута, ако се то таквим именом може назват део саобраћајнице на деоници од Велеса ка Скопљу. По ко зна који пут учесници у саобраћају сведеоци су несхватљивих ситуација. Саобраћајна полиција, по старој устаљеној навици, скривена у заседи у „дебелој хладовини" као да је кренукла у лов на дивље звери, Све у јеку нове туристичке сезоне, максимална брзина ограничења је 30 километара на час, јер се увелико ради, па се вози у само једној траци, а онда вас чека наплатна рампа, глоба од 1,50 евро, два, како се коме заломи, домаћину ил странцу. Вози се у прашњавим облацима некада се човеку учини да нема пуно разлике измеђ(у) радника "Грнита" и миграната путника...

До нових стајања и подсећања.

Милутин Станчић