„Стуб који пева“ је роман са сложеним временом и местом радње. Његова радња је трансисторијска и одвија се паралелно, у антици, у првој половини двадесетог века, као и у нашем, трагично немирном веку. Почиње у првом веку наше ере када нам умирући древни мелодиста и филозофски песник оставља најстарију сачувану песму из античких времена, која је рецитована у лирском тону и са оптимистичном поруком, и тече кроз Малоазијски рат 1919-1922, који је међуетнички и међуверски сукоб праћен бројним, масовним масакрима цивила, иначе спроведеним као својеврсни наставак Првог светског рата, али на немирном малоазијском тлу... Наратив тече све до у модерно доба, све до почетка трауматичног руско-украјинског рата 2022. године и имплицира наш нови, опасно ратом разорени век. Роман даје жестоку панорамску слику векова, а посебно ове ере са глобално упаљеним ратовима. 

Простор његових паралелних заплета обухвата древну и модерну Малу Азију (Јонију са Анадолијом, Сирију, Турску), сурове воде избегличког Медитерана, где безброј избеглица из ратом разорених и несрећних земаља Трећег света годинама плове, али и трагично завршавају своје животе, у негостољубивим, опасним водама и границама европских земаља, у неугасивој нади да ће некако стићи до једне од северних, углавном недостижних европских земаља као простора наде за коначно поједену благостање и нека врста мира...             

Комплексна прича романа састоји се од девет међусобно повезаних токова обједињених у узбудљивој матрици романа. У њима се појављују аутентични ликови, романтизовани: антички мелопоет Сеикилос, иначе аутор најстарије рубрике „шта се пева“, са епиграфијом музичког и текстуалног записа, али и ранохришћански апостоли, британски археолози и библијски научници, инжењери-градитељи малоазијске деонице османске железнице, грчки официри, турски зејбеци, једна од најпознатијих песникиња рембета Елефтерија Папајанопулу, цивилни страдалници из свих етничких група и религија страдалничких градова Измира и Ајдина и несрећно раздвојени пар сиријских избеглица који годинама покушавају да се коначно поново уједине на новом тлу...

У Османлијевом сложеном романескном приступу, поред ових токова и ликова, прати и појачава импресивни документарни елементи: аутентичне фотографије, агенцијске вести, прецизно ухваћени твитови који су и даље „ живи“ јер преносе најновије вести о прекоокеанским бекствима са срећним и несрећним исходима, о таласима избеглица који остављају свој пепео са друге стране Средоземног мора. Роман садржи и два природно уметнута наративна цитата из „Дела апостолских“ Новог завета са апостолима Павлом и Луком, али и интернет адресе и – посебно – четири музичка QR кода у органској вези са насловом и метафором „Стуб који пева“. На тај начин, Османлијев претпоследњи роман се појављује као фикционална, документарна и мултимедијална, делимично интерактивна нарација нове врсте. Наш аутор ће овај поступак применити и у свом најновијем роману под називом „Заборав“. Оба наслова била су финалисти за највише македонске прозне награде.

Своје запажене мултимедијалне приказе ове књиге објавили су проф. др Лидија Капушевска-Дракулевска, проф. др Весна Мојсова-Чепишевска, др Сашо Огненовски, Александар Маџаровски-Читач, а садржајне предговоре објавили су и писци Глигор Стојковски за грчки писац Глигор Стојковски и за грчког редатеља Таредита Ванијона. „Певачке колоне”.

Превод романа „Стуб који пева“ на српском објављује новосадска „Агора“ и њен главни уредник, писац Ненад Шапоња, уз подршку Министарства културе и туризма из средстава фонда за подршку објављивању значајних македонских књига у иностранству.