17. август 2018.

Новица Тадић био je српски песник. Један од најзначајнијих у XX веку. Овог луцидног песника издвајало је то да је за разлику од својих савременика живео за поезију и својим животом потврћивао своје стихове.

Рођен је код Плужина у Старој Херцеговини. Гимназију је завршио у Никшићу. Студирао је философију на Филозофском факултету у Београду. Био је уредник часописа Књижевна реч (10 година), Видици и Књижевна критика и главни и одговорни уредник у издавачком предузећу Рад.

Објавио је више књига поезије: Присуства (1974), Смрт у столици (1975), Ждрело (1981), Огњена кокош (1982), Погани језик (1984), Ругло (1987), Песме (1988, 1989), О брату, сестри и облаку (1989), Улица (1990), Ноћна свита (1990), Кобац (1990), Крај године (1993), Напаст (1994), Потукач (1994), Улица и потукач (1999), Непотребни сапутници (1999), Окриље (2001), Тамне ствари (2003), Незнан (2006) и Лутајући огањ (2007).

Заступљен је у многим антологијама српске и светске поезије а песме су му превођене на енглески и француски. За своју поезију добио је бројне награде: Љубиша Јоцић, Змајева награда - Матица српска, Дисова награда, Бранко Ћопић, Ђура Јакшић, Станислав Винарев и Васко Попа. За збирку песама Незнан добија награду Меша Селимовић за најбољу књигу 2006. године. Од ове године (2018) установљена је песничка награда Новица Тадић која се додељује за необјављену књигу поезије аутора до 35 година старости.

Новица Тадић самосвојан je стваралац који је написао неке од најсликовитијих и најпоетичнијих стихова српског језика. По некима је Новица Тадић, у нашем песништву, оно што су Дадо Ђурић и Љуба Поповић у сликарству.

Поезија Новице Тадића на плану тема, мотива и жанрова – повезана је са културом и традицијом јеврејске (старозаветне), ранохришћанске, византијске, српске средњовековне и усмене књижевности. Знаковита је тематско-мотивска повезаност Тадићеве поезије са Библијом. Наслућују се поетичке повезнице Новице Тадића са Момчилом Настасијевићем и Васком Попом.

Обељежја поезије Новице Тадића су: митско, демонско, онострано; мотиви анђела, ђавола, смрти, града; библијско, те мотиви Исуса Христа и старозавјетног Јова.

Новица Тадић клонио се почасти и статусних знамења. Био је најчеститији међу песницима свога времена. Оставши без уредничког посла, на начин формално покривен, последње године свог живота живео је у немаштини. Здравље је посве занемарио. Избачен са посла, без права на пензију, обијao je прагове државних институција и не помишљајући да се обрати за помоћ ма коме, па ни блиском рођаку на челу државе. Преминуо је, прерано у 62. години живота, 23. јануара 2011. Сахрањен је на Новом бежанијском гробљу у Београду у присуству угледнијих књижевника. Сахрани је присуствовао и тадашњи председник Србије Борис Тадић.

У име Српског књижевног друштва од великог песника опростио се Гојко Божовић.

- Тих и ненаметљив, неумешан у дневне ствари, без икакве сујете, оличавао је најреће и најбоље људске вредности. Пролазио је градом кога је преселио у врхунску поезију и за кога је учинио највише што може један песник, претварајући га у песнички топоним првога реда, у исти мах непоновљиво универзалан и чудесно конкретан, рекао је том приликом Божовић.

У бележници Грдана, рукопису замишљеном као мозаична збирка кратких текстова, који није стигао да заврши, Новица Тадић прибележиће:

- Кад ме нешто тишти, ја кажем себи: то песма негде почиње.

Поезија је за мене извор сазнања: свет сам кроз стихове сазнавао, отварао се бесмисао и празнина. И обрнуто. Из тог отвореног бездана, долазили су инспирација и подстицај. Моја поезија је лирски мозаик, састављен од разних каменчића, а сваки ме је ударио и тај делић од мог невољног живота попримио понешто што не могу описати и рационално докучити. У мојим песмама пулсира прикривена иронија према свакодневици и људима заробљеним жудњом за стицањем и материјалним поседовањем. Ововремени људи су далеко од праве вере, побожности и милосрђа, записађе песник у горепоменутом рукопису.

Отишли су сви свети песма je коју издвајамо овом приликом.

ОТИШЛИ СУ СВИ СВЕТИ

Отишли су сви свети,
И ми смо сели
За њихов сто.

Ми, одасвуд приспели
Старци и старице,
Кепеци и наказе.

Ноћ без звезда
У крошњама шумори.
Њишу се ниске гране.

Кад куцне тамни час,
Злоба ће наша
У нама заблистати.

приредио Дејан Силјановски