Ретки су градови који имају ту привилегију да годишњице рођења и смрти својих знаменитих суграђана обележавају тако да то не буде локална светковина, већ универзални празник културе. У случају обележавања 150. годишњице рођења књижевника Борисава Станковића, која ће бити обележена 31. марта, његов родни град као да живи у „дубонаклоном паланачком сећању”, и са спремношћу да кроз „меморијални церемонијал” обележи јединствену прилику да се наметне с правом и ауторитетом, као књижевна престоница Србије, па без претеривања и региона.

На то указују и информације са прве седнице Организационог одбора за прославу 150. годишњице пишчевог рођења где се најављују „изложба, књижевне вечери, свечана академија...” Речју, ништа што надмашује овако велику годишњицу у њеној квалитативној вредности. Све то подсећа и на трогодишњу реконструкцију родне куће писца (1964–1967) како би она била претворена у музеј.

Појашњење за овакво „протоколарно промишљање” проналазимо у књизи „Белези из вилајета” (Врање, 2008) Србољуба Димитријевића (1949–2022), овдашњег универзитетског професора филозофије где он открива: „Бора је постао лиценца за препознавање и поштовање Врањанаца. Он као прави уметник није желео да само његово дело буде естетски квалитетно, већ и да проноси истину. Наши животи и наше ситуације нису подударни са сликама Бориних дела, али суштински и месно ми јесмо у власти онога што влада лицима ’Коштане’, ’Нечисте крви’. Истина је нужна за уметност, да би била права и велика.” Сасвим је јасно да ће форма, бити испред стварног садржаја, који треба очекивати када је у питању једна овако велика годишњица у култури.

– Нимало није лако дефинисати, а још теже објаснити однос Врањанаца према Бори и обратно. Тај и такав однос одувек је био и остао некако загонетан и недокучив. И тако већ 150 година. Бора је одувек био више него толерантан према својим земљацима. Читав један век он стрпљиво чека на оснивање задужбине са његовим именом како му родна кућа не би остала пуки музејски експонат, да се друга његова кућа коју је сам саградио, не стигавши да се у њу и усели, врати његовим потомцима. Онако намћораст али притајени шерет, прави се да не примећује нити показује да има икакву бојазан од поновљеног вандалског поигравања са његовим спомеником у градском парку, као ни са покушајем урушавања појединих институција које његово име носе јер, забога, у његову славу и част Врањанци истовремено организују готово истоимене две-три паралелне светковине. Њиме и његовим делом баве се и учени и мање учени. Сви се осећају позваним – коментарише за „Политику” Мирослав Цера Михаиловић, књижевник и уредник у Књижевној заједници „Борисав Станковић” у Врању, која организује „Борину недељу” са својим ауторским печатом препознатљивим на културној мапи Србије.

За књижевника и драмског писца Миливоја Млађеновића, 150 година од рођења писца је прилика за нови поглед на његово дело, које тражи „ново, актуелно вишеслојно истраживање”.

– Пламтећа крв младости и илузије читају се у судбини Станковићеве Коштане, Софке и других жена заробљеница у троуглу сила које чине новац, етички кодекс паланке и ерос. Али зна се да Бора Станковић није волео општа места, а још мање „књижевне бакале”, па је рискантно доћи до нових истина о поетици а да се не упадне у неки „клише” како је он говорио. Тако Борине „божје људе” препознајемо како би се рекло данас, као судбине маргинализованих (просјака, људи са инвалидитетом и менталним поремећајима), а судбине потчињених жена у патријархалним друштву као ”родно засновано насиље”. Горка чамотиња долазила је код Боре од језивих тешкоћа да се изрази живи живот, а „пусто турско”, Станковић приказује као сам крај света, дубоко понирући у дубоку прошлост балканског човека, његових страсти и загонетне еротике – осврће се у изјави за „Политику” Млађеновић на дело књижевника Станковића.

– Од Боре се учи без престанка. Учи се загонетност која је, на неки начин, „позив аутора” да се бди над свим што носи његово дело. Ту је: чекање, тајна, ћутање, патња, месечина, нагон, дерт као црна туга, немогућност да се дође до среће једнаке безизлазу и смрти. Још су неодгонетнути Борини ликови попут божјих људи и они са такозваним недостижним животима и опредељењима, увек између неба и земље – наводи за наш лист др Сунчица Денић, књижевница и универзитетска професорица у пензији.

Упитана да одговори шта смо то ми научили од Борисава Станковића, она за „Политику” наводи:

– Са великим писцем свако је на добитку. Тако непролазно дело мери се ванграничним надахњивањем, сазнањем, саосећањем, учењем, дограђивањем и свим оним што врхунска дела нуде, али и узимају од читалаца, тj. корисника. Теоретичари сматрају читалачку „надградњу” особитим додатком дела. Спремна сам да закључим да писац, поготово аутентичан прозаиста, носи својеврсни терет великих претходника, те се књижевна сцена често стапа у споредност и маргинализовање. Недохватљиво остаје трпељивост и доследност Бориних ликова, што спада у најреферентније домене оне недокучивости које његово дело измешта из простора и времена. Управо та врста „дисциплине” или „самодисциплине” јунака чини дело Боре Станковића анагошким и непролазним, заштићеним од заборава.

Оваква мишљења саговорника нашег листа у старту надмашују „ограниченост ин меморијам протокола” везано за обележавање овако важног датума у култури Србије, бар у његовом организаторском зачетку. До марта, али и током целе године биће довољно прилике да се површност надмаши, а искреност претвори у реалност без трулог компромизма и поткусуривања са ликом и делом најзнаменитијег Врањанца.

Врањанци: Зашто Бора не би добио поштанску марку на свој 150. рођендан

– Није ми јасно како никоме у Организационом одбору за обележавање века и по од рођења најзнаменитијег Врањанца никоме није пало на памет да покрене иницијативу која би сасвим сигурно била прихваћена, а то је да „Пошта Србије” у марту изда марку са ликом књижевника Борисава Станковића – бележимо коментар пензионера Добросава Јовановића.