Названа лириком најпре због суштинске везе са њеним античким извориштем (при чему се антика и тематизује у појединим циклусима) – обраћањем чулима и емоцијама, збирка песама Саше Гигова Гиша, махом написана у апелативној форми, о(п)стаје у перманентном дијалогу који се, опет, грана ка солилоквију и полилогу, нарочито у тренуцима када и читалац, немо углас, говори о тишини, чекању, нежности, растанцима, рукама као метафорама песникове поетике стиха – дужих/дужег, када промишљамо свет, краћег/краћих, када путујемо ка себи, не заваравајући се да је краћи пут – лакши. Аналогно наведеном, први циклус песама без наднаслова представља зракасто, свеколико трагање димензијама живота; на поетичком плану, овај циклус представља капију проласка лирског субјекта ка „тамнициˮ себе. Као у Дисовој песми, Гишов лирски субјект пад у живот доживљава као ступање у међупростор чије су координате искључиво бинарне, односно или-или (у истоименој песми): искуство и искушење (истоимена песма), ћутање и самозаборав, близина и одагналост („Осуђен у одсуствуˮ), чекање и растанак (истоимене песме), смрт и цвет, ветар и тишина (такође истоимене песме). Каткад је тај међупростор прозорљиво означен нужним азилом у лавиринт, чиме се тежиште сагледавања човека и света премешта са (општег) песимизма у погледу завршетка надметања на сам процес борбе и на, нипошто парадоксално. маневрисање уживањем у задатом безнађу. У таквој несразмери борбе лирски субјект (раз)открива размере одсуства, ћутања, те немуште ономатопеје („Осуђен у одсуствуˮ) са муклошћу као крајношћу. Таква борба каткад је оваплоћена ликом Тиресије као симболом спознаје краја свих крајева и (имплицитно) Едипа као метонимије човека који тежи га одлагању, одбацивању и одагњавању помисли на сутрашње сутра. Упечатљив је и лик голе дервишине који се такође може повезати са Нурудиновим лиминалним простором довољне недовољности за даље, односно дубље  ступање у живот. Када понире у себе краћим, а суштинскијим путем, лирски субјект збирке комуницира песмама блиским хаику поезији; као пример такве микро-песме у Гишовој збирци наводимо ону коју сматрамо сликом у слици целе збирке:

„Кад слободном човеку

Наметнеш дужност...

Више од њега

Не очекуј

Нежности...ˮ

(О нежности) 

Наметање дужности да се живи, отекло у смеру спознавања потребе да се (у)познаје, води ка колизији логике и осећања; прво се своди на умни ескапизам, а друго на инстинкт и осет.

У домену интертекстуалних релација збирке не треба изоставити блиски сусрет поетика Ивана В. Лалића и Гишова у развијању мотива далеког, зеленог ветра као метафоре саме човекове природе обележене тежњом да се, или да не да се.

Најдубљи слој поетике Гишове збирке најбоље се осветљава кроз циклус Ars Poetika; заправо, овим циклусом недвосмислено потврђујемо наслуте ауторовог сагледавања човека као песника у платоновском и аристотеловском значењу – као крилатог и свештеног који, у односу на поетику задојености музама данас не може да пева док се не задоји животом, уз опрез да се њиме не опије. Лирски субјект Гишове збирке показује да се о животу може думати и певати трезвено емотивно и емотивно рационално јер колико год живот човека наносио на међупросторе полова, човек те полове упија собом. Отуда у њему од рођења цветају и смрт и цвет („Смрт и цветˮ), док он сам као уздарја приноси исте дарове, узете као тигар, дариване као голуб („Nafsi Mutmainahˮ). Напослетку, Гишов лирски субјект узраста у помирену душу, а сама збирка оправдава труд да се оствари оно остављено у аманет: збирка остаје завештање свакога од нас, палих у живот отпуштањем мајчине руке и постављених пред огледало тако близу да га сам дах магли, не укидајући обрисе. 

Мирјана Бојанић Ћирковић