Јед­на од нај­по­зна­ти­јих и нај­хра­бри­јих рат­ни­ца у на­шој зе­мљи, хе­ро­и­на и до­бро­во­љац из бал­кан­ских ра­то­ва и Пр­вог свет­ског ра­та Ми­лун­ка Са­вић уско­ро би тре­ба­ло да до­би­је до­стој­но обе­леж­је. Спо­ме­ник у ње­ну част би­ће по­диг­нут у на­се­љу Бра­ће Јер­ко­вић, на ме­сту где се са­да на­ла­зи фон­та­на.

Од­лу­ку о по­ста­вља­њу спо­ме­ни­ка је на обе­ле­жа­ва­њу 50 го­ди­на од ње­не смр­ти у Але­ји ве­ли­ка­на са­оп­штио Ни­ко­ла Се­ла­ко­вић, ми­ни­стар за рад, за­по­шља­ва­ње, бо­рач­ка и со­ци­јал­на пи­та­ња. У оп­шти­ни Во­ждо­вац, где је Ми­лун­ка жи­ве­ла, ка­ко смо са­зна­ли, већ уве­ли­ко тра­ју при­пре­ме ка­ко би се про­је­кат ре­а­ли­зо­вао.

– Од­лу­ка о по­ста­вља­њу обе­леж­ја до­би­ла је сва одо­бре­ња, про­шла све ко­ми­си­је, при­ку­пље­на је сва по­треб­на до­ку­мен­та­ци­ја... Са­да мо­ра да се ода­бе­ре ма­те­ри­јал за по­ста­мент и оба­ве по­треб­ни ра­до­ви на за­вр­шет­ку спо­ме­ни­ка – ре­кли су у оп­шти­ни Во­ждо­вац.

Од тих по­сло­ва за­ви­си и ка­да би спо­ме­ник мо­гао би­ти по­ста­вљен. На­се­ље Бра­ће Јер­ко­вић је ода­бра­но јер у ње­му Ми­лун­ка про­ве­ла по­след­ње го­ди­не жи­во­та. Умр­ла је 5. ок­то­бра 1973. го­ди­не у ста­ну ко­ји је до­би­ла за вре­ме ман­да­та гра­до­на­чел­ни­ка Бран­ка Пе­ши­ћа. Ова хе­ро­и­на сла­вље­на у ра­ту и за­бо­ра­вље­на у ми­ру де­це­ни­ја­ма је жи­ве­ла у они­жој не­у­слов­ној ку­ћи­ци на Во­ждов­цу у ули­ци ко­ја са­да но­си ње­но име.

– Ми­лун­ка је је­ди­на је же­на у све­ту ко­ја је од­ли­ко­ва­на нај­ви­шим фран­цу­ским ор­де­ном, Рат­ним кр­стом са злат­ном пал­мом, ко­ји се до­де­љу­је ис­кљу­чи­во ви­со­ким офи­ци­ри­ма. Пред стро­јем са­ве­знич­ких сна­га Ан­тан­те Ор­ден јој је уру­чио лич­но ко­ман­дант ге­не­рал Фран­ше д’Епе­ре. Злат­ну Ка­ра­ђор­ђе­ву зве­зду вој­нич­ког ре­да о гру­ди хра­бре рат­ни­це ока­чио је пре­сто­ло­на­след­ник Алек­сан­дар Ка­ра­ђор­ђе­вић, ко­ман­дант срп­ске вој­ске на Со­лун­ском фрон­ту, а ме­да­љу за хра­брост „Ми­лош Оби­лић” пред стро­јем Дру­гог то­плич­ког пу­ка дао јој је ге­не­рал Бо­жи­дар Тер­зић, ми­ни­стар вој­ни – ре­као је др Ви­до­је Го­лу­бо­вић, хро­ни­чар Бе­о­гра­да и је­дан од ауто­ра књи­ге о Ми­лун­ки Са­вић.

И по­сле то­ли­ко го­ди­на не зна се тач­но ко­ли­ко је Ми­лун­ка пу­та од­ли­ко­ва­на. Спо­ми­ње се пет, 12, али и 17 од­ли­ко­ва­ња.

– На лич­ним фо­то­гра­фи­ја­ма се ви­ди се­дам од­ли­ко­ва­ња, али је Ми­лун­ка до­би­ла и пет Спо­ме­ни­ца. У то вре­ме же­не по за­ко­ну ни­су при­ма­не у вој­ску, па је мо­гу­ће да су у до­ку­мен­та упи­са­на му­шка име­на. За Ми­лун­ку су ко­ри­шће­на име­на Ми­лун, Ми­ло­ван, Ми­лу­тин… У сва­ком слу­ча­ју, ме­ђу ме­да­ља­ма на ње­ним гру­ди­ма су се на­шла и два ор­де­на Фран­цу­ске ле­ги­је ча­сти – ис­ти­че Го­лу­бо­вић.

На ра­ти­шту је про­ве­ла осам ка­лен­дар­ских го­ди­на. Би­ла је у по­зна­том Гво­зде­ном пу­ку „Књаз Ми­ха­и­ло”, али у Срем­ском до­бро­во­љач­ком од­ре­ду у од­бра­ни Бе­о­гра­да 1915. го­ди­не. Са срп­ском вој­ском и ста­нов­ни­штвом Ср­би­је, и по­ред те­шких ра­на пре­шла је Ал­ба­ни­ју. Ода­тле је пре­ба­че­на на ле­че­ње у Би­зер­ту (Ту­нис). У по­врат­ку је до­жи­ве­ла бро­до­лом, али је оста­ла жи­ва. На­кон то­га сту­па на Со­лун­ски фронт. И ту је по­но­во ра­ње­на. По­ло­ви­ном 1918. го­ди­не Вр­хов­на ко­ман­да свих са­ве­знич­ких ар­ми­ја из­да­ла је пи­сме­ну по­хва­лу ју­на­штву срп­ског на­ред­ни­ка Ми­лун­ке Са­вић, с на­ре­ђе­њем да се про­чи­та у ста­ву „мир­но”, пред свим је­ди­ни­ца­ма сна­га Ан­тан­те. Ова­ква по­част ни­је ука­за­на ни­јед­ном офи­ци­ру у Ве­ли­ком ра­ту.

– По­сле ра­та би­ла је за­по­сле­на у За­во­ду за из­ра­ду вој­не оде­ће, а ка­сни­је је ра­ди­ла и као чи­ста­чи­ца. По­че­ла је да обо­ле­ва што је ни­је оме­ло да упо­ре­до с по­ди­за­њем сво­је че­тво­ро де­це (ро­ђе­ном ћер­ком и три усво­је­ни­це) шко­лу­је још 34 дру­ге. До по­чет­ка Дру­гог свет­ског ра­та ни­је ус­пе­ла да се пен­зи­о­ни­ше.  У то­ку ра­та, уз све ме­ре пре­до­стро­жно­сти, ле­чи и чет­ни­ке и пар­ти­за­не, али оста­ју не­по­твр­ђе­не при­че и до­ка­зи да ли је би­ла за­то­че­на у ло­го­ру на Ба­њи­ци, да ли су је ту­кли и му­чи­ли. По за­вр­шет­ку ра­та 1947. го­ди­не зва­нич­но до­би­ја за­слу­же­ну пен­зи­ју и по­твр­ду да јој ни­су од­у­зе­та гра­ђан­ска пра­ва. Жи­ве­ла је по­том скром­но и по­ву­че­но – об­ја­шња­ва Го­лу­бо­вић.

Ми­лун­ка је „пр­ви пут” са­хра­ње­на на Но­вом гро­бљу у по­ро­дич­ној гроб­ни­ци.

Че­тр­де­сет го­ди­на ка­сни­је, 10. но­вем­бра 2013, ње­ни зем­ни оста­ци су пре­ба­че­ни у гроб­ни­цу у Але­ји ве­ли­ка­на. На ко­ме­мо­ра­тив­ном ску­пу и па­ра­сто­су оку­пи­ли су се др­жав­ни и вој­ни слу­жбе­ни­ци, цр­кве­ни ве­ле­до­стој­ни­ци, по­сла­ни­ци и ми­ни­стри из Вла­де Ср­би­је, пред­став­ни­ци ам­ба­са­да, вој­ни иза­сла­ни­ци из 19 зе­ма­ља и ве­ли­ки број гра­ђа­на, пред­во­ђе­ни та­да­шњим пред­сед­ни­ком Ср­би­је То­ми­сла­вом Ни­ко­ли­ћем и на­чел­ни­ком Ге­не­рал­шта­ба  Вој­ске Ср­би­је ге­не­ра­лом Љу­би­шом Ди­ко­ви­ћем. Па­ра­стос је др­жао та­да­шњи па­три­јарх Ири­неј.