30. мај 2015.

На 15. километру од Скопља на северној страни пружа се село Кучевиште (неки га зову и Кућевиште), на обронцима Скопске Црне горе.

Места опште позната. Села знана са широм околином. Мистичне махале на потезу на овој планинској лепотици.
У Кучевишту, али и суседним селима, Побожју, Бањану, Чучеру...живе аутохтони Срби већ неколико векова. Бројне светиње српских задужбинара о томе говоре саме за се(бе). Међутим, увек има и пуно тога недореченог, несхватљивог у овом крајолику тик поред свих ових богомоља, уз сву нарав ових житеља, који одвећ скромно битишу и живе живот свој. На неки посебан начин, уз сву своју закорављену нарав, несхватљиву при првом доласку.

Јер, није све ни до воденица, ни до шајкчае, ни крсне славе...бунара, чесми. Богу хвала има свега тога још(те). Ту и тамо. Али, има нечег што и - промакне, што се (не)да видети. Остане тек тако, сакривено и неоткривено, ма колко пута човек дошао, прошао туда. Сокацима, стазама, успонима, двориштима...И ма колико репортажа и записа човек напише, остави, забележи, објективу нешто одмакне, не ухвати све, као и овај наш фотоапарат при овом последњем доласку.

И док се врдамо, и мислимо куда тим маленим сокацима, тим џадама уским, све путање у Кучевишти, пресеца Црква Светог Спаса. На сред села. Подигнута и осликана 1331. године. Храм је задужбина вишечлане породице властелина и потоњег жупана Радослава, поданика српских краљева Стефана Дечанског и Душана, и по обиму сликаног програма и његовој садржини долази у ред значајнијих племићких ктиторија, наводи Смиљка Габелић у својој студији Забелешке из Кучевишта.

Врата замандељана. Чувара „преко везе" дозивамо да дође. Имају каже и клисара и домаћина. Ово је клисар – чувар, долази невољно, спорим кораком. Одмах заповеда да макнемо фотоапарат, потребно је, вели, посебно одобрење Министараства културе Македоније, па Македонске православне цркве, да би се фотографисала светиња. А сиромах, не зна да састави две реченице да нам нешто каже о богомољи. Намерницима који овде сврате о томе нема шта да каже.

Тек по коју. „Има нека сила", „Има нешто". Туга и јад, а солидно сачуван фрескопис нас обасјава, са свих страна нас „посматрају" светитељи, мученици, подвижници...Ту је и ред српске властеле из лозе Немањића. Живих очију гледају. Да им макар тропар и кондак неко отпева. Недостаје у овој богомољи, али и околним, мирис тамјана, благоуханије живе Цркве. Како гласи молитва приношења која доловљава сву суштину: Господе Боже Сведржитељу, једини Свети, који примаш жртву хвале од оних који Те свим срцем призивају, прими молитву и нас Грешних, и принеси је светоме Жртвенику твом, и оспособи нас да Ти за гpexe својe и незнања народна приносимо Дарове и духовне жртве.

Ова се молитва на Светој Литургији Светог Јована Златоустог сваке недеље чита али другде негде, овде се не служи - огледа и слика сву празнину времена. Пружене дароване чарапе и пешкири по дверима на олатару, види се без речи, по разбарушеним новчаницама и новчићима на непребрисаним иконама ове светиње где је улаз само с леве стране поред носеће иконе Пресвете Богородице. Погледом завирујемо да је вино Кратошија већ отоврено, стоји месецима, можда и годинама поред путира у олтару.

Специфичност Цркве је што је одмах изнад западног улаза подигнута још једна мала богомоља, Црква – параклис која се споља не види посвећена Светом Николи. Та Црква у Цркви веле мештани, чува своје тајне...Преплићу се и предања и приче. Једна од многих јесте, да је Црква била посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, а сада – само - Спасовдан. Иначе на Светог Атанасија мештани бирају клисара и домаћина за следећу годину.

Древна светиња, пише у староставним папирима, подсећао нас претходни настојник храма Трајко Каровчевић, у тешким данима под отоманским јармом 1501. "добила" је ову скривену капелу посвећену - Св. Николи. Овај предусретљиви мештан села, очито је много отворенији, говорљивији, мекши, нашки намигује и објашњава, за разлику од новог „устоличеног" настојника који „по пропису" не дозвољава сликање, питање, одомаћење на прагу светиње наших задужбинара...

Светињу су чували и Трајкови преци, закључно с његовим дедом и оцем. Кућа и имање су му уз саму светињу. Два сина има, један је већ саградио кућу ниже ка граду у Кучевачкој бари, иначе запошљен је у амбасади Србије у Скопљу, други ће остати са оцем.

Мудри сељак зачуди и учене главе

После озбиљнијих рестаураторских и конзерваторских интервенција 1956. и 1957. године, неких каснијих "дорада" наметнутих стручњака, црква је 1984. године поново страдала, у ко зна којем по реду – великом пожару. Тада је, поред припрате, изгорела и врло богата архива, са матичним књигама итекако значајним за православни живаљ ових крајева Македоније. У ватреној стихији је са тим архивским и другим књигама неповратно отишао у дим и значајан траг српских корена на овим просторима, каже Каровчевић.

- У кучевишкој "цркви у цркви" су, упркос великим оштећењима, ипак релативно добро очуване импресивне фрескоживописане композиције старих уметника из времена подизања храма – "Прање ногу", "Оплакивање Христа", Богородица са Христом"... Иконостас и певница у храму, међутим, потичу с почетка 19. века...

Изнад Кучевишта је манастир Св. Архангела Гаврила из времена цара Уроша. У оближњем селу Горњани је задужбина краља Милутина из 1307. године, манастир Св. Никита. У селу Љубанци, на темељима старе цркве, у 16. веку подигнута је светиња посвећена Св. Николи. У селима Бањани и Чардак, такође на падинама Скопске Црне Горе, древни манастири су посвећени – Св. Илији...

Уз ограду храма поседале две заове, у поодмаклим годинама. Мало даље на клупи поред, мали сабор - четири старице распредају о бригама која једна другу стижу, и тако овде одмичу дани, ту надомак главног града Македоније, тако близу а тако далеко...Куће старе, неке живе неке нису.

Живо сведочење

- Има оронулих, има и затоврених кућа, напуштених, али поштено да вам кажем, шта вреди кућа, ако нема живих потомака да скуће, да наставе сведочење и живот поред светиња, на стазама предака, каже Срећко Петровић, који живо сведочи, и његовоо дело говори више но све речи, отац четворо деце.

Окупљају се људи и око чесама, на њима су окачене и мале табле са називом улице која углавном носе назив локалних угледних учитеља, војвода...Ту се испредају најновије приче, бележи овај крај. На позадини иза клупе на једној од ових слика - графит са неких последњих локалних избора на коме пише: (Војче), или - Војислав Киранџић, бивши градоначелник општине Чучер Сандево), да и то посведочи о транзитном трену села које нмема своју општину већ припада Општини Чучер Сандево.

Одлазимо код Перовића. Дочекује нас увек срдачни Срећко. Нуди шта ћемо да попијемо. Нађе овај вредни, скромни домаћин и ракије и вина да услужи. Љиљана супруга, прилаже џезву с кафом на шпорету који је изнет напољу, на њему се паралелно кува ручак, пече се домаћи хлеб...Имају четворо деце: Анастасија (9 година), Светлана (5), Петар (8) и Кристијан (3).

-До скора сам радио у индустријском постројењу у Скопљу, па се могло некако живети и издржавати породица, каже нам. Успео је да подигне зидове куће, купи трактор на кредит и да обезбеди својој деци неке основне услове за живот. Али, у времену транзиције ни његова фирма није успела да превазиђе проблеме те је отишла у стечај и сви радници су добили отакз. Међу њима и Срећко. Након продаје краве коју је имао, понестало им је новца за даљу изградњу куће и свакодневни живот. Њих је већ помогла Хуманитарна организација Срби за Србе, а у ишчекивању су и скромним даровима обуће и одеће Културно информативног центра Спона из Скопља и индивидуалног дара Уроша Лучића српског кошаркаша МЗТ Скопље са привременим боравком у главном граду Македоније.

И код Златка и Ленке Гушкин пијемо по "љуту" и кафу. И овде се хлеб пече, али није шпорет на отвореном. Лети јесте топлије, али се "струја не укључује ако није преко потребно". Златко и Ленка имају троје деце: Николу (17), Александра (15) и Ивануа (11). Златко ради као возач на железници и том платом успева да обезбеди основне потребе породице за храном и школовањем деце. Али оно што притиска породицу Гушкин највише јесте тешко обољење са којим мајка Ленка покушава да се избори већ неколико година.

-Да ти право кажем, и сам знаш, ниси први пут код нас, све могу поднети, и ништа ми и не треба да није ова опака болест. Лекари у Скопљу не могу да пруже бољу медицинску негу, и то ме највише мори, каже Златко.
За додатна испитивања, лечење и операције породица просто не може да пронађе ни минимум новца како би се то спровело у дело.

И тако дан за даном, час за часом, ниже се другчија стварност, други се знакови исписују овде. Некада смо неуки и поред свих школа да их разумемо.
Милутин Станчић