„Нови роман познатог и награђиваног македонског прозаисте и драматурга Томислава Османлија (1956, Битољ) тешко је жанровски дефинисати, али се чита као песма у прози, ода источном Медитерану – почиње свој текст књижевна критичарка и наставља – Овде смешта своје јунаке, историјске личности и измишљене ликове чије судбине добро познаје или препушта машти да попуни изгубљене делове овог медитеранског палимпсеста. (...) Мозаик прича се стапа у сферу времена у којој је све могуће истовремено, у којој се људске трагедије понављају али се нада у лепоту и вера у живот увек изнова распламсава.“
Након што је указала на централног, међу главним ликовима романа „Певајући стуб“, мелопесту Секила, који је живео у првом веку нове ере у древном граду Тралу у Малој Азији, данашњем Ајдину у Турској, и, парадоксално, успео да остави оптимистичан музичко-поетски запис - на свом постхумном стубу који је преживео векове, ратове и пожаре, а наћи ће се и у зору двадесетог века, Ђуричић указује на савремене војне трагедије тог простора у коме, истиче: „...сва лепота испреплетаних вера и култура којима се Османли, неприкривеним пером песника, диви, бива поништена. (...) у свом роману он узима нетрпељивост као својеврсни лајтмотив који прати људски род... Порука пренета кроз мелодију старогрчке пентатонске скале, одјекује кроз цело дело, у хроматским варијантама различитих епоха, све до епизоде о „Младићу, избеглици из Алепа, који путује кроз Турску, Грчку и Македонију до Србије и овде у избегличком камп чека дозволу да настави даље и пронађе своју породицу.
Такве личне трагедије, коментарише критичарка Александра Ђуричић, увек су најбоље одражавале сурову историју ратова и етничких чишћења која, упркос томе што никоме нису донела ништа добро, и данас се тврдоглаво дешавају, са истим бруталним насиљем, као у античко доба или у било којој другој епохи људске историје:
„Кроз лик Секила, чини се да нам се обраћа сам аутор, својим кредом о животу, времену и пролазности, у којем оспорава чувену Хераклитову реченицу о немогућности поновног уласка у исту реку. Сасвим супротно, ми стално улазимо у исту воду, у време које не тече праволинијски већ је сферно, затварајући кругове истих људских нада и грешака, увек нас враћајући новим почетцима јер ' стара река која остаје вечно иста / слободно у њу закорачите, / увек је чиста '“
Ђуричић посебно истиче: „Необична, мозаична структура романа, (која) јесте због фрагментарног поступка, али се и опире свакој теоријској класификацији и већ превише употребљивим терминима постмодерна и интертекстуалност, отелотворује ауторкину слободу да садржај потпуно подреди форми. Ова књига није само за читање, већ и за слушање, а на који начин ће пажљивом читаоцу отпевати своју химну, нека то остане мистерија и само један од бројних разлога зашто је треба читати и као роман и као хронику, па чак и као читалачку збирку записа о патњи и искупљењу.“ – закључује критичарка „Политике“ у свом сажетом књижевном осврту на македонски роман „Распевана колона“.
Иначе, „Распевајућа колона“, у преводу писца Саша Огненовског, објављена је у Србији пре пет месеци код угледне издавачке куће „Агора“, а непосредно пре тога код грчке издавачке куће Литератус. из Солуна, где је такође промовисан на овогодишњем Међународном сајму књига у мају. Српски издавач македонског романа објавио је пре три године и „Брод. Консархија“, дистопијски роман истог македонског аутора у издању за које је Томислав Османли добио међународну Женг награду. Нианг за најбољи роман (је x аекво , са аутором из Румуније), на књижевном конкурсу одржаном у Кини, а затим објављеном у Русији.
А Османлијева најновија књига, према речима издавача и писца Ненада Шапоње, већ је добро прихваћена од стране читалаца у суседној књижевној култури. Две књижевне рецензије објављене од стране истакнутих критичара и у угледним публикацијама у суседној Србији јасан су показатељ ове тврдње.
Иначе, „Распевана колона“ Томислава Османлија била је финалиста на македонском такмичењу за писање романа и прозе 2023. године.
