Представа „Очеви и оци“, према истоименом роману Слободана Селенића, у драматизацији Kате Ђармати и режији Вељка Мићуновића, премијерно је изведена 4. априла на Великој сцени Народног позоришта у Београду, и одма на старту је изазвала огромно интересовање публике.

Реч је о адаптацији једног од најзначајнијих дела савремене српске књижевности, у коме се преплићу породична и друштвена драма једне епохе.

Роман „Очеви и оци”, проткан изузетним емоционалним набојем, синтетизује национално искуство и успоставља рационалан поглед према корпусу тема које се најчешће јављају у промишљању статуса српске реалне и митске ситуације. Иако не прихвата романтизовање прошлости, Селенић такву прошлост не презире, нити је оспорава...

Kроз судбину породице београдских интелектуалаца Медаковић, у периоду од 1890. до краја Другог светског рата, 1945. године, један од наших најзначајнијих драмских писаца даје приказ тадашње српске историје, из перспективе грађанске елите тог времена.

У фокусу представе је прича о наследству и различитим идеологијама у оквиру ове породице - деда је монархиста, отац демократа, а син осведочени нови комунист...

- После безмало 40 година од објављивања романа „Очеви и оци“ и друштвених и политичких преокрета који су се током тог периода догодили, судбине и догађаји овог изузетног српског рукописа свакако заслужују ново позоришно читање из угла припадника млађе средње генерације, која ће са сасвим другачијим искуством видети епоху о којој је реч, тврди Молина Удовички Фотез, уметничка директорка ансамбла Драме.

Комплексне јунаке Слободана Селенића тумаче: Милош Ђорђевић (Милутин Медаковић), Никола Ракочевић (Стеван Медаковић), Александар Вучковић (Михајло Медаковић), Вања Ејдус (Елизабета Медаковић), Вања Милачић (Рахела Блејк), Сена Ђоровић (Нанка), Ива Милановић (Јелена) и Никола Вујовић (Видосав Прокић).

После нешто више од сат и по времена веома надахнуте игре, публика у препуној садржи поздравила је глумачку екипу вишеминутним бурним аплаузом и узвицима „браво“.

Ово је прва поставка те Селенићеве трагичне породичне саге, објављене 1985. године, у Народном позоришту у Београду.

***

Слободан Селенић је рођен 1933. године у Пакрацу. Писао је позоришну критику и био редовни професор Факултета драмских уметности у Београду.

Написао је следеће романе: „Мемоари Пере Богаља“ , 1968 (Октобарска награда Града Београда за књижевност), „Пријатељи“ (1980, НИН-ова на-града, Награда Библиотеке СР Србије за најчитанију књигу 1981), „Писмо/глава“, 1982, „Очеви и оци“, 1985, „Тимор мортис“, 1989. (Награда југословенске критике „Меша Селимовић“), „Убиство с предумишљајем“, 1993. (Награда Библиотеке Србије за најчитанију књигу 1994. и 1995).

На основу романа „Убиство с предумишљајем“ написао је сценарио за истоимени филм у режији Горчина Стојановића, 1995. Постхумно су му објављени роман „Малајско лудило“, 2003. и позоришне критике објављиване од 1956. до 1978. године под називом „Драмско доба“, 2005. (приредио Феликс Пашић). Написао је три драме: „Kосанчићев венац“ (праизведба у марту 1982. у Атељеу 212), „Ружење народа у два дела“ (праизведба у децембру 1987. у Југословенском драмском позоришту, Стеријина награда за најбољи текст 1988), „Kнез Павле“ (праизведба у мају 1991. у Југословенском драмском позоришту).

Из области драмске теорије и критике објавио је следеће књиге: „Ангажману драмској форми“ (1965. и 2003), „Драмски правци XX века“ (1971. и 2002), антологије „Авангардна драма“ (1964), и „Антологија савремене српске драме“ (1977). Kњига разговора и политичких есеја „Искорак у стварност“ објављене 1995. и 2003. године. Умро је 1995. године у Београду.