02. децембар 2011.

Један паметан чова написао је у предговору једном класику да поштује само оне приче које су морале бити испричане, слике које су морале бити насликане, песме које су морале бити испеване...Ова прича мора бити испричана, јер како другачије артикулисати осећања која се мешају ових дана, свима нама којима је хостел у срцу...

У почетку смо гледали на све као на обичан посао. Али временом... Живели смо са хостелом и у хостелу.

Пре нас је овде живела баба, док није запалила гајбу. Пре тога, за време "савезничког" бомбардовања настрадали су сви станари. Ово последње излази из конкуренције у сваком смислу. Али тешко да је за непун век ове зграде било занимљивијих дешавања од ових пар година, а тешко и да ће бити. Питам се, да ли ће моћи да помисли у најлуђим мислима, неки будући станар, да му је кроз гајбу прошло неколико хиљада људи?!

И то каквих! Нацисти, Фашисти, Скинси, Хулигани, Ултраси, Кежуалси, навијачи Б категорије, навијачи Ц категорије, Граундхопери, Анархисти, Комунисти, Панкери, Скејтери, Хипхоипери, Стрејтеџери, Хардбасери, Графитери, Регемани, Металци, Бајкери, Хајкери, Билдери, Даркери, Хипици, Вегетаријанци, Вегани, Рејвери, чак и сквотери... Православни свештеници, монаси, искушеници, лаици, Монофизити, Протестантске жене свештеници, Протестанти ко зна који, Римокатолици, Јудејци, Хиндуси, Будисти, Зен Будисти, Заратустријанци, Муслимани Шиити и Сунити, Агностици, Атеисти, Антитеисти... Црни, црвени, жути и наравно бели људи. Макар пола нација на свету... Да ли би сањао неки студент док би мазао паштету да су на поду његове кухиње јели Либијци док се један све време молио Алаху? Или, замишљам неког домаћина у карираним папучама са ногама подигнутим на сто како гледа телевизију... Сигурно му никад не би пало на памет да су у тој соби боравили пијани Јапанац који прича сам са собом и убада шпенадле у душек... Да је обезнањени Литванац пишао на сред собе...

Да је хитна помоћ оживљавала сенилног Канађанина који је претходно спавао на улици испред зграде јер је заборавио кључеве а није му пало на памет да звони на интерфон... И безброј других лудила. Не би претпоставили каква су уметничка дела красила зидове. Колико је секса била вероватно у свакој (сигурно у свакој) просторији.

Установили смо већ да смо били чувено састајалиште многима. Кад смо давали име, нисмо се сетили Белог Града из осамдесетих и Зеленог Венца. Али то је судбина. Као што није случајно ни то што су код нас долазили борци против новог светског поретка, случајни навијачи, трагачи за истином о Косову... Код нас се дешавала и мењала свакодневица, минијатурна историја града и земље. Тако се десило. Много тајни, идеја, планова, љубави али и превара се склапало, чак смо и један брак склопили! Имала би и тераса свашта да каже, боље што не зна да прича. Цитирам - А и фрижидер што је хладио - свака му част!

Пркосили смо неолибералном капитализму и новом светском поретку! Не само што нисмо плаћали таксе, него смо примали, поред пријатеља, и свакојаке светске и белосветске вуцибатине на бесплатан конак. Кад нису имали да плате цео износ ни то није био проблем. Делили смо све са свима. А и достојно смо, ружно је што тако кажем али истина је, репрезентовали српско гостољубље. Личили смо на хипи комуну, понекад и на сквот, али смо редовно држали часове историје!

Редовни посетиоци су давно закључили да у хостел није ушао нико нормалан (укључујући и те који су закључили то). Има безброј доказа. Као што објашњава онај са косицом из култног филма, дефинитивно се толико лудила издешавало да би некоме могао живот фино да се попуни са догодовштинама...

Поједине комшије су нас мрзеле али то је њихов проблем у глави. Зато су нас готивци готивили и дружили се са нама. Бранили смо Цану колико смо могли, а оставићемо јој и телефон да нас зове ако је неко буде смарао. Комуналце смо напушили, комшије цинкароше такође, ко јој следећи буде наудио опасно ће награбусити.

Грета је била заменик Сувереног Владара хостела. Пробала је све светске кухиње и научила много језика. Примила је Божу као своје дете. Слобу није прихватила али га је истолерисала на неко време.

Београд би морао да уведе локере. Не знам где ће толики народ од суботе да оставља ствари.Уствари, ево идеје за посао некоме... Чајџиница и кафетерија, са интернетом и локерима... Све у једном, и нека клопица обавезно. Да се примају животиње и да се не пуши. Хммм...

Најлепше цвеће из Рајске баште је освећивало простор с' времена на време. Нису само они били омиљени гости, било их је више. Мада је било и смарача. А било је и легенди које нећемо спомињати а које су обележиле поједине епохе.

Ломило се, причало, певало, галамило, пило, дувало, блејало, уживало... Нисмо никад унели телевизор зато што је зло, не само зато што се њиме манипулише, него још више зато што квари социјализацију, прекида приче и разговоре. Учили смо о култури многих земаља и народа али смо и њих учили нашој. Подразумева се на коју тему су сви морали да положе испит основног познавања материје...

Безбројне приче остају неиспричане... Након свега, идемо даље, са истим идејама, идеалима и циљевима. Нисам се шалио кад сам написао пре неки дан да ћемо наћи нове начине како да пркосимо новом светском поретку. Волимо слободу и борићемо се за њу, у сваком погледу и на сваком плану... Дај Боже и кроз нове послове. Јер је ово био посао за борбу против наметнутог начина живота. Остаје прелеп период живота иза нас, оно што је било лоше, као и обично, брзо ће се заборавити. Знамо да смо урадили нешто добро, јер нисмо радили да би зарадили, него смо радили да би живели. А живели смо достојанствено и као људи.

ТАЈМ ТУ СЕЈ ГУД БАЈ...

Иван Раковић

Шољица јужног сунца

Одувек сам се питао зашто Београд носи име које га повезује са том бојом?

Једина боја која ми је недостајала у спектару за асоцијацију са Београдом била је бела. Све остале сам имао.

Сиву – као смог налепљен на суморним фасадама. Зелену – као чувени Зелени венац на који те сви упуте као оријентир када се изгубиш (у властитој домовини, какав осећај слабости), или зелену као разбацани купус поред пијаце после завршетка радног дана. Браон боју, хм – као плаве воде Дунава. Жуту – као боју лица упорних трговаца из далеке, али пријатељске и убудуће просперитетне Кине. Црвену – не због аутобуса већ због маске режима који је толико тешко одбачен тек на почетку века. И на крају плаву као очи прелепих Београђанки.

Али где је била бела боја сво то време?

Бела боја боравила је у хостелу `Бели Град` као контратеза уморне и предвидљиве `Славије`, и већ ту на углу.  Тамо странац у властитој држави нађе оно што му пара срце док је у туђини која је његова: српско гостопримство. Пара срце, које јауче,  јер нема тог супститута који може да замени институцију “српско гостопримство”; Кажу оно што дајеш то волиш и да примиш. Још јаче је обратним редом.

Тражиш на сваком кутку као бескућник динар који је добио али се током случаја изгубио. У Београду га још више тражиш јер ниси мали зато што је град велики већ ти је душа велика да прими пуно љубави. Али баш тамо ниси знао њу ни за мало.

Али одмах иза Славије је кућа твоја далеко од дома. Тамо пребивају мало другачији навијачи. Са питомошћу јаганаца. Каквог ли срама да си до малочас мислио да су безлицчне звери које за свако решење имају проблем. Тамо добијеш окрепљење, а да ни за чим земним ниси ни посегао. Мачка живи у добросуседству са псом, Гробар са Делијом, Келт са Норманом, Герман са Славјаном.

Остаје ми да моје драге пријатеље понудим шољицом медитеранског сунца, теглицом ваздуха Охридског, паковањем монашке енерије вековних отаца. Ако већ мора да има нечег увозног нека то буде осмех.

Ненад Марковић