Редитељ и професор сценског покрета Младен Матерић преминуо је после краће болести у болници у Тулузу, где је живео и радио више од три деценије. С болешћу се, кажу, стоички носио, шалио се с њом, а онда је тихо отишао, баш како је и живео, окружен најмилијима. Последњих година дискретни Матерић проводио је по неколико месеци у Шумадији.
Рођен је 1953. године у Бањалуци, где је завршио основну школу. Позоришну каријеру почео је у Сарајеву, где је заједно са редитељем Емиром Кустурицом истрајавао у свету сценских уметности. Своју позоришну мисију почео је 1984. године, када је покренуо отворену сцену „Обала” при Академији сценских уметности. До данас се памте његове представе „Тетовирано позориште” и „Месечева представа” рађене у предратном Сарајеву, да би почетком деведесетих година прошлог века за ново место живљења одабрао Француску.
На српским сценама такорећи никада нисмо ни видели редитељски рукопис Младена Матерића, али га добро памтимо из времена 2005. и 2006. године, када је припремана представа „Час током којег ништа нисмо знали једни о другима” према делу нобеловца Петера Хандкеа у копродукцији париског Театра де ла Вил, позоришта Гарона из Тулузе и Народног позоришта у Београду, с којим је био дугогодишњи пријатељ о чему је својевремено овако причао за „Политику”:
– Са Хандкеом сам се спријатељио радећи представу „Кухиња”, која је била наша прва сарадња. Хтели смо да продубимо сарадњу и заједно одлучили да то буде нови рад на београдској представи „Час током којег ништа нисмо знали једни о другима”. Хандке је јако озбиљан човек и уметник.
Како је и зашто после Сарајева, за нови простор живљења и стварања одабрао Тулуз, приликом боравка на четвртом позоришном „Кустендорфу” на Мокрој Гори овако је објаснио:
– Био је то необичан сплет околности. Уговор о копродукцији с позориштем из Тулузе и париским Јесењим фестивалом за 1993. годину потписали смо у марту 1992, а рат је почео у априлу. Француско министарство културе нам је те 1993, после приказивања представе, понудило да останемо и тако је све кренуло. Не, нисам носталгичар. Од када се све десило што се десило у Сарајеву, са својом породицом сам најпре стигао у Београд и од тада су Београд и Србија нешто где се враћамо. Некада ми се учини да се овде не сналазим, а да се тамо у Француској сналазим много боље, па обрнуто, и онда вам дође период да вам је свеједно где сте, само изађем из авиона и наставим да функционишем. Потом буде време кад вам није добро ни овде ни тамо. Ми смо негде 2000. године пожелели да имамо неку кућицу у Србији, као неку нову родну кућу будући да смо остали без ње и нашли смо је у Шумадији. Ту се стварно осећам као свој на своме.
У суштини све ово, посебно у западном свету, како је говорио Матерић, постаје као тешки терор индивидуализма. Свако је сам, чак су и поверовали да тако и треба, а у споју са објављивањем приватности на друштвеним мрежама појединци сами себе сматрају институцијама. – Много људи у Француској не осећа се добро у тим новим околностима. Вероватно је и овде горе него што је било, али је исто тако много боље него што је у градовима Западне Европе. Ако прихватимо да само попуњавамо празни простор који је створен тако што постоје те сцене и навика људи да иду у позориште, да правимо нешто што је нека врста забаве, па макар и интелектуалне то је недовољно. Тога има верујте у Француској превише, нечега што обухвата дефиниција по којој је важнија културна активност него дело: неки пар дође у позориште, погледа изложбу фотографија која је изложена у фоајеу, попије бело вино, гледа представу, срећно се врати кући, није ни битно која је представа. Мислим да је то погрешно, овде ипак уз све наше ламентирање врло често гледате представе које говоре о животу, које испитују стварни садржај људске ситуације – објаснио је једном приликом.
– Сви се питамо шта је ово? Сетимо се какву је моћ имала уметност у време када је Пикасо насликао „Гернику”. Није могла да заустави рат, али је могла значајно да утиче на јавно мњење па тиме и на процесе који обликују стварност. А сада је појам уметника, готово полубога, рецимо Џорџ Клуни. Ако некада направе његову икону, иако он учествује у неким бенигним хуманитарним акцијама, та ће се икона ипак звати свети Џорџ с кафом – говорио је Матерић.