Шта, ће, дакле дакле остати, за последњом Српкињом у Приштини? Мале, округле минђуше, прикопчане за прстен од бижутерије; 95 центи, у металу; покварен телефон, прелепљен траком на којој, штампаним словима латинице пише RADMILA ZARIQ. И то последње слово Q, продужено -ћи, заривено као стрела у тело, прекриће земља и снег. И засијати, опет, још једна звезда, у бескрајној ноћи тајних векова, над нама. И хитаће, кроз долину ову да нам по ко зна који пут спусти на груди ону вековима грцану реч: Косово.
_____________
Слушајте, ВИ, живи, док одмиче час, ако мислите да заувек не слушате мук наших мртвих: предуго је ваздух Косова под самаром мршавих обећања плодне жетве. Вековима му се опако руга ледени ветар великих немира.
А бледи Жетелац ћутке пласти велике стогове. И гледам, одведена, какао нашим пустим пољима, чекајући први снег, наши мртви још лете као опало лишће. И сузе, суве и голе, наводњавају, кап по кап, бразде старе патње. У њима ће остати заувек последњи часови, сури, Радмиле Зарић, да играју, као димне сени око тихе ватрице на гумну.
У собичку Дома за старе у Приштини, децембра, једанаестога, те 2020. године њено непомично тело, полако је, кочањећи се, мењало боју. Пружала је десницу, суву, некуд у даљину, да се споји, с левицом, другом, која ће је превести с поља, на поље. Душа је, приљубљена уз крила ветра, као уз ваздушну хаљину, кретала увис. Спори, хладни облак је помагао преображај. Јер, раздаљина није, знај - рекла је нерођеној кћери - велика између облака и човека. Ту облину даљине, ваљда, послала, као поруку, у боци, у свет, те децембарске ноћи, кроз засеоке, праље и појила свог девојаштва, кроз булке и шипражје, кроз набрекле воде; послала по анђелима, који су ми новим причама китили рамена. Мораће, рече, једном да се дозна и то како се Радмила Зарић као Radmila Zariq тихо иселила из своје последње собе у Приштини, у којој се температура ваздуха лако уједначила са температуром њеног напуштеног тела.
И није оставила очи отворене.
Јер, видела је, овде, на земљи, све.
Мислила да је боље да са собом понесе и патњу, и тајну, и крик, у велики небески мравињак. Руке њене су, дугих осам деценија, давале име сунцу и прохладном дану. Време је. Доста је. Много је. Чисте очи, са црногорских кршева, слегле потом Гораждевац, гледале су даље, и даље. Даље од чаше воде на столу, у којој се топила коцка шећера. Даље од напола пресечене јабуке што је већ пет дана жутила на плеханој тацни. Даље од бајатих новина које није могла да чита, јер није имала наочаре.
Старост обара на земљу, као џелат, с леђа, мислила је, желећи само да некако у том часу не падне на колена, него да се, ако буде морала да пада, пружи, цела, телом ка земљи, лицем ка небу. А ситне радости (било их је, није да није), нек се онда расточе, брзо, у висини. Нагомилани снежни облаци просипаће потом пахуље као скакутаве овчице пољем, Косовом, широким, и равним, као длан.
И тако, тај ударац смрти дошао је као сан. У сан. И Радмила је потонула у најлековитији облутак који је могао да је одвоји од стварности.
Смеса ноћне белине, мекша од облака у који се могла попети и беља од непотеклог млека груди бездетнице, приведе Радмилу Зарић небеској реци. Кроз прострт млечни пут, све то постаде, брзо, самохрана тишина.
Гробно место ископаше радници комуналног предузећа Екологија из Приштине.
Везире Ћазими из Социјалног припреми упокојеницу за сахрану.
Идриз Ђиголи из Исламске заједнице обезбеди ковчег и транспорт њезин од капеле Дома за старе до приштинског православног гробља.
Слађана Аритоновић из Грачанице зготови жито и вино за душу покојнице.
Опело одржа приштински свештеник Станиша Арсић.
Сви смо ми мртви – викаше песник на сахрани кроз озебле кости – само се редом сахрањујемо!
И тако, свако на крају остане сам. И смрт вазда залива и најдубље стазе живота. (То не знају дневне новине што развлаче ову тиху смрт као стари дроњак успут, ниспут. Па опет: успут, ниспут. )
Снег паде. Земља се слегну. И све брзо се заборави.
О Задушницама догодине, женска осетљивост нерва у племенитом ћутању на једном тихом косовском гробљишту каже ми да само љубав препорађа и ослобађа. Чини старо новим.
Седим на клупици крај теткиног гроба, на овом тихом дреновачком пропланку, с поветарцем који се не види и не чује. Кости умрлих вековима пењу се у планине, снови њихови плаве долине. Из тог лебдења без обала њихове сени силазе низ благе поморавске падине, на гозбу, на своје веселе, шарене гробове.
И мислим, како, ето, један хлеб храни милионе душа. И како само у вечности нема ни глади ни даљине ни раздвојености.
Тетка је била малечка. Бездетна. Пргава. Љута работница, кажем. Саставила је годину, прикована за иловачу, као дивља срна у леглу.
Спуштам руке земљи и умачем у црну кафу беле коцке шећера. За тетку. За Радмилу. И гледам гледам како се топе као коцке леда у врелом чају. Набрајам небеске станаре. Намењујем. Палим цигару и побијам је као танки прутић у смоницу. Жене око гроба деле ратлук, политанке и кремчики, заливају већ насуву и напуклу крстачу ракијом и вином.
И сви смо напојени као ова земља.
И не престајемо да се топимо у меком ветру Старе Србије.
Као онај шећер у мојој кафи.
У сласти њеног дијалекта.
Пред којим је смрт малечка.
А живот поголем.
-------------------------------------------
Шта ће, дакле, остати за нама? Наши украси, новци, алати, слова нашег имена? Наше сузе, топле као киша? Или наша душа, пуна мириса? Руке које су орале земљу, или руке које су рониле у небо? Можда, ипак, само тај један дан, уједначен, између тела и ваздуха, у коме више није било раздаљине између човека и облака.
Кад смо се винули, малечки, у големо небо. Лакши од песме.
Радмила Зарић (1940-2020)
Вјечнаја памјат.
Душица М. Филиповић
