Примадона Милка Стојановић, непоновљива дива домаће и светске оперске сцене, образована, отмена, надарена уметница, тихо је преминула у родном Београду, оставивши за собом своје јунакиње Амелију, Аиду, Тоску, Норму, Ђоконду, Леонору, које је својим чудесним сопраном деценијама даривала са сцене својој публици како у Београду, тако и у Њујорку, Минхену, Венецији, Болоњи, Сиракузи, Мадриду, Барселони, Москви. Током дуге, вишедеценијске успешне каријере, Милку Стојановић, чији сопран је сврставан међу четири најлепша гласа света, сустизале су интернационалне награде и углед какав је ретко који уметник имао у захтевној оперској уметности, и шире.

Рођена је у угледној породици Стојановић, у Београду 1937. године. Њена сестра, такође велика уметница, јесте Загорка Стојановић, код које се канила да проведе ову јесен у Ракарима. Милка Стојановић носила је у себи урођени уметнички дар. Паралелно са студијама светске књижевности похађала је оперски студио у којем је учила певање код Зденке Зикове, а усавршавала се и код Зинке Кунц, звезде Метрополитен опере, као и код професора Ди Луга из миланске Скале. Дебитовала је у улози Амелије у Вердијевом „Балу под маскама”, када је имала само 22 године. У Народном позоришту у Београду наступила је први пут 1960. године. Наредне сезоне започела је своју каријеру у Метрополитен опери у Њујорку, где је делила своје емоције са публиком неколико наредних сезона.

У Народном позоришту у Београду, кући коју је посебно волела, неговала је свој контакт са публиком све до 1993. године. Отпевала је готово све најзначајније улоге репертоара драмског сопрана. У њеној кући на Јулином брду, коју је са пуно маште опремала са својим супругом, такође оперским уметником Живаном Сарамандићем, посебну пажњу привлачила је уникатна колекција лутака које је доносила са бројних путовања, од Египта, Грчке, Шпаније, Немачке, Русије…

– Нимало није било једноставно носити на плећима такву каријеру. Дешавало се понекад да за недељу дана певам у четири различите земље. Памтим све светске аеродроме, хотеле, тргове... То је веома усмерен живот, а човек опет жели и да живи. Ипак, ако постигнете највише у својој љубави, опредељењу према музици, онда немате осећај да закидате од живота јер једноставно: живот се испреплете са музиком и то је неодвојиво – причала је за „Политику” драга Милка Стојановић, која је певала са највећим певачима света, међу којима су Франко Корели, Марио дел Монако, Бруно Преведи, Николај Геда, Фернандо Корена, Пласидо Доминго... Добро је памтила и оперски деби Лучана Паваротија. Било је то, каже, на сцени њујоршког Метрополитена, када је у опери „Боеми” Павароти наступио управо са њом, а о чему нам је често причала у башти свога дома, где је са пуно љубави чувала успомену на свога супруга Живана, са којим је провела 42 године брачног живота.

Бити у браку, казивала је Милка Стојановић, уопште је деликатно јер два људска бића треба да се прилагоде једно другоме, а то је у извесном смислу и губитак идентитета. Бракови, везе између људи, посебно уметника, могу да опстану једино ако су обоје истих вредности, ако нису: онај други увек завиди. Онда тај однос има нездраве елементе и осуђен је на кратко трајање. Људи који су достигли врхунац у својој уметности веома су једноставни, не завиде, нису манипулативни.

Милка Стојановић отпевала је готово све са репертоара који припада драмском сопрану. Ипак, оперски стручњаци сматрали су је вердијанком, јер је на најбољи начин исказивала квалитет у његовим операма. Тако у Вердијевој кући, у Санта Агати, постоји књига у којој су записани највећи интерпретатори Вердијевих дела. Поред Зинке Кунц, налази се и име Милке Стојановић. Посебан изазов током каријере била јој је опера „Травијата”. Комплексна Вердијева јунакиња Виолета Валери опседала је као личност. Реч је о жени која је обележила једно време, била је миљеница Париза, а доживела је трагичну велику љубав која се на крају завршила смрћу. Та скала емоција посебно је привлачила Милку Стојановић.

– Није довољно само певати, имати добар и леп глас који може да искаже све што је аутор написао, него је потребно сагоревати у томе, живети и поистоветити се са том личношћу. Људи обично броје године, а ја мислим да ми само пролазимо кроз време. Ако успеш да одржиш своје биће, онда немаш осећај пролазности. У овом времену одржати праву припадност уметности јако је тешко. Увек се говорило: време дива је прошло. Не, време дива није прошло, диве се рађају. Људи често криве околности за оно што јесу, ја околности не признајем, ако ми не погодују: створићу их. Било је и у мојој каријери падова, сумњи, несигурности, али је љубав према музици, та звезда водиља победила све – говорила је Милка Стојановић, која је започињала дан „Политиком”.

– Не могу да замислим дан без „Политике”, коју редовно купујем. Верни сам њен читалац годинама. Мислим да је то наш најугледнији дневни лист, с традицијом. Многи људи верују ономе што „Политика” бележи, у ово време када су вести прилично исконструисане у најезди таблоида који кваре медијску слику – казивала је Милка Стојановић, која је важила и за особу са јаком лидерском нотом.

– Живот је увек у праву. Увек сам се борила за истину. Никад нисам везивала себе за неке припадности које су ми могле донети велике користи. На пример, на Брионима ми је седећи за истим столом, са врхом тадашње Југославије, понуђено да добијем Седмојулску награду. Одбила сам је речима да сам иста и са њом и без ње. Рано сам ушла у свет уметности, током каријере имала могућност да спознам себе, постанем боља, скромнија, и да на време уочим колико смо сви ми само честице у том току уметности – причала нам је Милка Стојановић, која је волела да чита Мопасана, Буковског, Рилкеа...