01. јануар 2013.
Културно историјски центар Српска Круна из Крагујевца, уручио је на измаку 2012. још једно изузетно вредно одликовање које се додељује само заслужним особама.
Орденом Златне значке Српске Круне и плакетом Српског Витеза одликован је човек који ни у најстрашнијем периоду свог живота није клонуо духом. Проф. др. Каплан Буровић академик из Женеве, после вишедеценијског тамновањја у брозовско – енверовско комунистичким казаматима и немерљивом доприносу за ширење истине кроз књижевно стваралаштво о српском народу и српској земљи, којој и сам припада, увршћен је у ред Српских Витезова. Овај чин је живи доказ, да снага истине може и окове вишедеценијске неправде истопити.
Признање му је 1. децембра. 2012 године, на свечаности у Аранђеловцу уручио Ђуро Милекић носилац Ордена Ђурђевданског крста, редовни члан Удружења Књижевника Србије и члан Матице Српске из Новог Сада. Тако је ово вредно признање, друго по реду ове године, отишло истакнутим личностима који живе и стварају у Дијаспори. У Швајцарску - професору др. Каплану Буровићу и у Словенију - Радовану Б. Милићу.
Заслужно одликовање Културно историјског центра „Српска круна" из Крагујевца уручено је професору Буровићу из Женеве поводом годишњице видовданске битке, а у спомен палим ратницима.
Ђуро Милекић није пропустио прилику да подсети присутне да Културно историјски центар „Српска круна" носи свето име, јер је круна овенчана благословом светог Саве и тако посвећена стајала на глави Стефана Високог. "Културно историјски центар је основан са циљем да буде чувар историјског и културног наслеђа српског народа, највећег блага националне и духовне баштине", додао је овај плодни књижевник и наставио: "Културно историјски центар „Српска круна" идеје црпи из прошлости, а рад је повезан са Краљевином Србијом. Србија у свом дугом постојању само два пута није била краљевина: за време турске владавине и у доба социјализма. „Српска Круна" данас има 18. клубова, међу којима су Књижевни клуб и „Школа иконографије". Посебно је наглашено, да све што се у Културно историјском центру ради и ствара, чини се из велике љубави према домовини и народу. „Српска круна" представља незаобилазни део симбола државности наше земље". Зо је круна краља Петра Првог. Има позлату, емајл и синтетичко драго камење. Израђена је у „Радионици браће Пализ" у Паризу. У њу је уграђен део са топа Карађорђа Петровића.
Ко је Каплан Буровић
Академик проф. др Каплан Буровић рођен је 1934. године у Улцињу (Црна Гора), у једној од најстаријих и најплеменитијих породица града, иначе пореклом из Пераста (Бока Которска), која је дала и Боки и Улцињу и целом свету значајне људе, генерале, адмирале, градоначелнике, па и песнике, научнике, пре свега и добротворе светског гласа. Ту је завршио седмогодишњу школу, а вишу гимназију у Београду. Дипломирао је у Скопљу, на албанологији, и – по други пут – у Тирани, на Факултету албанског језика и књижевности
Почео је да ради као главни и одговорни уредник београдског листа Искра, затим као дописник многих органа штампе, међу којима су: цетињски часопис Сусрети, подгорички Омладински лист, загребачки Полет, скопски листови Трудбеник, Флака е влазнимит (Пламен братства), приштински часопис Јета е ре (Нови живот), лист Јединство, а у последње време: београдски лист Таблоид и И-н Сербске, српске електронске новине Истина (Беч), сајтови Корени, Глас дијаспоре, француска ревија Lettre internationale, енглеска ревија The voice of truth, црногорска ревија Српски глас Боке, па и Светигора, македонски листови Вест и Битолски бвесник. Он је познат и као оснивач ревије Ylberi (Дуга) и годишњака Улцињ. Једно је време радио и као професор језика и књижевности у Тетову (Македонија), затим у Љушње (Албанија).
Већи део живота провео је по затворима као дисидентни књижевник, кажњен за агитацију и непријателјску пропаганду: у Југославији две године (плус разорена породица!), а у Албанији 43 године (плус масакрирана деца!). Тамо се обрео после југословенског затвора, као политички емигрант. Албанци Енвера Хоџе су га одрали десет пута на живо у дословном смислу речи, тражећи од њега да порекне југословенску (српско-црногорску) националност и држављанство, па и своја друштвено-политичка убеђења; разорили му другу породицу, масакрирали кћерку Душанку и ухапсили сина Душана, коме исто тако разарају породицу. Убили су му и унука у утроби синовљеве невесте. Убили су му и супруга најстарије сестре, па и њеног сина. Њихова злочиначка рука стиже и преко границе, у Црну Гору, где му убијају и оца, па и мужа друге сестре. Више пута су покушали да и њега лично физички ликвидирају.
Још у затворским ћелијама слободољубиви Албанци су га прогласили за Манделу Албаније, па и за своју савест, за хероја и мартира, за генија и рушиоца лажних идола, за преставника политичке и идеолошке диверсије, за дисидента бр. 1.
По изласку из албанског затвора пребегао је у Швајцарску, где су га прогањали и прогањају Албанци свих застава зато што је демаскирао и демаскира енверизам, велико-албански шовинизам и расизам, нарочито путем своје приватне ревије Ylberi и у посебним издањима.
Академик Буровић је познат као публициста, књижевник и научник, балканолог и албанолог. Он је стриктно научним аргументима доказао да Албанци нису на Балкану ни аутохтони, нити следбеници Илира. Његове албанолошке тезе су већ усвојене од стране многих научних институција, универзитета и академија наука. Универзитет у Њујорку га прогласио за famous dissident and historian, а француски медији за grand homme, qui a sacrifié sa vie pour la recherche. Македонска академија наука и уметности увела је његове албанолошке тезе у своју Енциклопедију Македоније. Стално га позивају на научне скупове, симпозијуме и конгресе, па и на катедре универзитета, где је одржао више предавања из области албанологије. Нека његова албанолошка открића увели су у своје програме још 1969. године неки од професора Универзитета у Тирани, а многи су млади албански научници прихватили и његове албанолошке тезе.
Као књижевник, почео је да пише на свом матерњем српском језику и наставио на свим језицима света које је успео да савлада, почев од руског и француског, па све до латинског, енглеског, италијанског, македонског, албанског, бугарског и влашког. Једно време Албанци су га увели и у свој службени програм савремене књижевности за школе свих категорија и универзитете. Прогласили су га и за Почасног члана своје Академије наука и уметности, понудили су му и положај председника Академије наука Албаније, као и кандидатуру за посланика у Албанском парламенту. У његовом Улцињу су му понудили положај председника општине, па да му и добровољним прилозима изграде вилу на обали мора. Иако на овом свету нема ни колибу (швајцарске му власти дају кору хлеба, колико да преживи!), све је то одбио са изјавом да политику оставља другима, пошто жели да се бави само књижевним и научним стварањем.
И поред бесомучне борбе која се води против њега, сатанизирања и персекутирања, и поред свих настојања да му саботирају стварање, до сада је (претежно приватно!) објавио преко стотину књига и све их раздао на поклон. Онима који хоће да их објаве поклања ауторско право својих дела, значи – не тражи им хонорар. Албанска мафија, где год јој допадну у руке те књиге, спаљује их. Дана 1. јула 2009. спаљен му је усред Тиране целокупни тираж четири најновија издања. Албански академици су тражили од својих власти да забране улазак у Албанију не само његовим књигама, већ и њему, док су га албански екстремни националисти прогласили за personna non grata и ван граница Албаније, па су и од швајцарских власти тражили да му скину статус политичког емигранта и да га отерају. Неколико пута су извршили на њега и атентате, па и усред Женеве, где живи. Преко Интернета спевали су му и опело, па су – исто тако преко Интернета – позвали и своје јунаке да пођу у Женеву и да га убију.
Актуелно Академик Буровић је најперсекутиранији стваралац на свету. Против њега се бори ништа мање него пет држава, које га злостављају свакако, па му оспоравају и основна људска права. Фактички, против њега је проглашен светски рат, зато што се непоколебљиво бори за научну истину и што уметнички убедљиво разобличава издају ствари напредног човечанства од стране лидера и клика тзв. социјалистичких држава. Својом поемом Бојана (Дубровник 1952.) он је постао дисидент Бр. 1 Југославије и Албаније, па и Балкана, и Европе, и читавог света. Као такав, он има посебне заслуге не само за књижевност свих балканских народа, већ и за европску и светску.
Радован Б. Милић, аутор Књиге Светски рат против једног човека – Академик Буровић дисидент бр1.