06. фебруар 2018.

Огњенка Лакићевић рођена је 1975. године у Београду у ком и даље живи. Живела у Паризу од своје прве године до основне школе. Први је вокал групе „Аутопарк”, типичног представника београдске алтернативне сцене.

Објавила је збирке поезије, Испод степеништа (2002), Улубљења (2007), Троје (2016 - више аутора: Огњенка Лакићевић, Иван Токин, Владимир Табашевић) и Љубавна писма Гуглу (2017). У омиљене песнике убраја Тадеуша Ружевича, Збигњева Херберта и Звонка Карановића.

Треба успоставити однос са самим собом. То је највећи и најтежи рат на који морамо пристати. Ми смо и оно око нас, одређени смо онолико колико одређујемо. И у тој вожњи се знамо губити. Убрзо се вратимо на цесту, управљамо стварима и опет погрешно скренемо.Сусрећући друге по тим забитима душе можемо се изненадити колико често, заправо, сусрећемо сами себе. Када се нетко отвара према себи, отвара се и према нама. Такве њежне руке требамо прихватити.Потребни смо једни другима. А потребна нам је и глазба, и фимове требамо, и поезију попут оне какву пише Огњенка Лакићевић, препоручује нам Марко Томаш.

СКЕЈТ

први пут кад сам ти пришла
онесвестила сам се
следеће чега се сећам моја мајица мокра од воде
којом ме је неко полио
изгубила сам дах када сам те видела
како кидаш ваздух на плавом скејту
док ти се сунце уплиће у косу
следећи пут сам хтела да ти дам писмо
са цитатима рамонса
основе упознавања
ипак тог јутра су ме поново одвезли у болницу
ноћима сам халуцинирала покретну плаву траку у белини
ходника
покушавала да се присетим твог лика
толико сам често одлазила да ти никад не би успео да ме упамтиш
сваки пут кад бих изашла изгледао си неколико месеци другачије
баш као и ја, прозирна,
руку пуних модрица различитих боја од игала за инфузију и
сваки пут нека нова девојчица поред тебе да се
диви твом скејту
који те тријумфално вози у залазак сунца док је
свака модрица немилосрдно треперила
већ је било јасно на шта ће личити живот

приредио Дејан Силјановски