Вече је отворила Данијела Марковић са Института за студије културе и хришћанства из Београда. 

-Ове вечери отварамо трибину под називом „Савремена читања Великог инквизитора и савремена читања Апокалипсе“. Заједно са o. Александром Ерићем покушаћу да осветлим ове сложене, безвременске мотиве Достојевског. Разговарамо о слободи, искушењима моћи и Апокалипси — не као страху од краја, већ као откривању коначне Истине у времену у коме живимо. Хвала вам, што сте дошли да поделимо радост разговора, истакла је Марковић.

-Када истовремено отворите ове две књиге, брзо схватате да оне нису случајно објављене у релативно блиском временском периоду и да међу њима постоји дубока, готово органска унутрашња теолошка веза. Прва нас суочава са радикално постављеном кризом људске слободе унутар саме историје, кроз ненадмашну генијалност Фјодора Михајловича Достојевског. Друга нас, кроз призму новозаветног пророштва Светог Јована Богослова, изводи из те историјске тескобе и усмерава ка коначном смислу – ка Царству Божијем. Говорити о овим књигама заједно са оцем Александром, значи заправо разговарати о томе где се савремени човек налази данас, распет између историјског страха од сутрашњице и есхатолошке наде у вечност, додала је она.

Ове две књиге повезао бих једним питањем: како представа о коначном испуњењу људског живота одређује наше разумевање човека у садашњости?

То питање омогућава да „Великог инквизитора“ и Апокалипсу доведемо у разговор, узимајући у обзир различиту природу ових текстова.

У Инквизиторовом пројекту можемо препознати одређену представу испуњеног људског живота: човечанство је нахрањено, умирено и ослобођено терета одлучивања. Та представа почива на суду да човек није способан да поднесе слободу коју му Христос оставља. Понуђени исход зато већ одређује поступање према човеку: у име његове будуће среће оправдава се садашња власт над његовом савешћу. Питање је да ли такво испуњење уопште може бити човеково, ако захтева укидање његовог слободног одговора, истакао је између осталог свештеник отац Александар Ерић.

-Апокалипсу бих, са друге стране, посматрао полазећи од евхаристијског искуства и слике будућег века. У том приступу, будући век означава пуноћу заједнице Бога и људи. Евхаристија омогућава да се та будућност већ сада искуси и антиципира: као сабрање, благодарење и учешће у животу који примамо од Бога. Зато однос садашњости и будућности овде има непосредан значај. Начин на који замишљамо коначно испуњење живота постаје мерило нашег садашњег односа према другоме. Заједнички проблем ових књига тако можемо поставити прецизније: какав облик заједнице одговара човековом коначном назначењу? Инквизитор нуди јединство засновано на управљању људима; евхаристијска перспектива отвара питање заједнице у којој човек учествује као слободна личност. Кроз одабрана тумачења испитао бих како се тај однос између испуњења, слободе и заједнице развија у обе књиге, додао је он.

Књигу Савремена читања Великог инквизитора, коју су приредили Давор Џалто и Данијела Марковић, представио бих полазећи од њихове намере да један изузетно тумачен текст Достојевског поново отворе за разговор. У предговору они истичу његову релевантност за питања слободе, власти, вере, политике и несигурности у савременом свету. Истовремено признају сложеност Браће Карамазових и неопходност да поему разумемо у ширем књижевном контексту.