Он је првог дана борбе самоиницијативно повео пук у борбу и разбио надмоћније турске снаге. У једном од јуриша погинуо је и командант Глишић (23. октобра 1912.).  Збуњени непријатељ био принуђен да мења рапоред трупа а српска војска је успела да стабилизује лево крило одбране. Верује се  да је управо иницијатива потпуковникa Глишића допринела победи код Куманова. Он је сахрањен у порти кумановске цркве Свете Тројице. Бугари су 1915. године порушили споменик а у Другом светском рату су уништили сваки траг који је подсећао на српског јунака.

До 1941. године када је пук „Краља Петра“ престао да постоји након капитулације Војске Краљевине Југославије, та јединица је свакодневну прозивку почињала читањем именом Александра Глишића. Дежурни офрицир би на то одговорио „славно погинуо на Куманову“. Такву част, колико је познато, није доживео ни један други српски херој.  

Други од браће Глишић, Милутин, погинуо је 1914. бранећи Србију на Дрини. Познато је да је он живот изгубио негде код Вишеграда.

Душан Глишић, трећи брат, био је командант подофицирске школе у Скопљу. У саставу те школе био је и ђачки батаљон, познат као „1300 каплара“. Душан Глишић је боловао од делимичне парализе ногу и кретао се отежано. Приликом повлачења у правцу Албаније, војници су га носили. Душан је схватио да ће бити на терет својим војницима. Приликом одмора код Урошевца, у новембру 1915. године, извршио је самоубиство.

ПОЛИТИКА