У Железничком музеју, који је при Железници Србије а.д., захваљујући директору Страхињи Вуковићу, пронашли смо ретке фотографије воза у тренуцима предаха на некадашњој београдској железничкој станици. И данас се чувају ред вожње, као и уникатна табла с једног од вагона, на свом последњем пропутовању кроз Београд, 1977. године. Познати воз је на шинама затутњао 1883. након што је Жорж Нагелмаркерс, син белгијског богаташа, решио финансијске и друге проблеме. Чим су уређени вагони за спавање, воз је кренуо од Париза до Истанбула, тада Константинопоља. У почетку је носио назив „Експрес оријент”, а до града на Босфору путовао је преко Стразбура, Минхена, Беча, Будимпеште, Букурешта, Београда, Ниша и Пловдива.

Амбасадор решио проблем

Воз је ретко каснио. Био је удобан, луксузан и веома комотан за тако далеко путовање. Такав је био и 1928. кад је приспео на нашу железничку станицу. А тамо гужва, много путника и много народа. Највећи број њих путовао је у Париз на прославу којом је требало да се обележи деценија од победе у Првом светском рату. Француска влада је за нашу делегацију, за наше јунаке, послала чувени воз. Укрцавали су се у њега генерали, високе старешине, војници, политичари, дипломате. Испраћала их је родбина, пријатељи, високи званичници.

Међу њима је био и француски амбасадор у Србији који је, пробијајући се кроз гужву, једног тренутка спазио Милунку Савић. Видевши како испраћа своје ратне другове, није одолео да је не приупита:

– Зар ви не путујете у Париз?

Храбра на фронту и у рововима, а скромна у свакидашњици, готово с пола гласа је одговорила:

– Немам ја, ексцеленцијо, новац за тако далек пут...

Дипломата није могао да верује да је тако нешто уопште могуће. Многи подаци о овом догађају и сусрету нису могли да се провере, мада се тврди да је све истинито и да је у појединим списима то и забележено.

– Људи – обратио се амбасадор окупљенима – не смемо да дозволимо такву срамоту.

Врло брзо је почео да се прикупља новац, амбасадор је наредио да се Милунка одвезе кући како би узела свој пртљаг, а он се вратио у амбасаду да припреми неопходну документацију за њено путовање. За то време „Оријент експрес” је, заједно с путницима, стрпљиво чекао, локомотива би, с времена на време, пустила пару, а на прозорима су били начичкани војници, старешине и остали  гости, сваки час извирујући како би сазнали шта се догађа и зашто воз не креће. И, то не било који воз, већ онај већ тада чувени. Милунка се брзо вратила и поново се обрела на перону, сада већ готово сама. Стајала је, као и увек, стамено, док су је с прозора посматрали саборци, међусобно разговарајући о њеном херојству. Војевала је у три рата и девет пута рањена.

Французи су је два пута одликовали Орденом легије части. Једина је жена одликована француским орденом Ратни крст са златном палмом. Од своје отаџбине стекла је многа одликовања. Најзад се и Милунка укрцала у један од вагона. Саборци и пријатељи су знали да прослава у Паризу, без њеног присуства, не би била комплетна. Али, замало да не отпутује. Воз је, најзад, кренуо са станице, истина са оправданим закашњењем. Никад никога није чекао. Ову српску јунакињу јесте.

Краљ у локомотиви

Како је изгледао чувени воз? Говорило се да је то „палата на шинама: имао је вагон-ресторан и вагон за гардеробу. Први луксузни воз у Европи кренуо је са источне станице француске метрополе, и без обзира на то што је путовање од Париза до Истанбула трајало 68 сати, за место у њему владало је велико интересовање, посебно међу европском аристократијом. Име је добио 1891. године, а интересовање за путовање ни тада није јењавало. Врло брзо је прозван и „краљем свих возова”. Имао је не само богате, већ и путнике од звања и угледа. Тако су се њиме возили бугарски краљ Фердинанд и његов син и наследник Борис, белгијски краљ Леополд други, грчки краљ Ђорђе, шведски краљ Густав, енглески краљеви Едвард Седми и Едвард Осми, многи цареви, лордови, председници држава, официри, књижевници, шпијуни. Неки су, као белгијски краљ, њиме и управљали! И бугарски владари су део пута провели у локомотиви, крај машиновође и ложача.

Тутњао је воз, спајајући Оријент са Европом, да би 1919. била пуштена нова композиција „Симплон Оријент експрес”. Високо друштво обожавало је овакав воз, посебно од дана кад су се на шинама појавиле челичне кабине са арт-деко ентеријером. „Симплон” је путовао на релацији Париз–Лозана–Милано–Венеција–Трст–Загреб–Београд–Ниш–Истанбул. Завршетком Другог светског рата развијају се и други, пре свега бржи начини путовања, у којима доминира авио-саобраћај. „Оријент експрес” излази из моде, ма колико га љубитељи железнице волели и уважавали.

Воз се приближавао последњем путовању, а потом и забораву. Од свега би остале само успомене, пожутеле фотографије, покоја путна карта. Тако би се и догодило да Џејмс Шервуд,  амерички хотелијер и заљубљеник у железницу, није одлучио да воз „врати у живот”. На аукцији у Монте Карлу 1977. године купио је два стара, расходована вагона, којима су мајстори вратили некадашњи изглед, а он гостима својих хотела са пет звездица понудио узбудљиво путовање у прошлост. Већ 1982. одлучио је да прошири „возни парк”, купујући 25 вагона, које је такође рестаурирао, а потом отворио линију под називом „Венис Симплон Оријент експрес” од Лондона преко Париза до Венеције.

Вагони су били тамноплаве боје, с белим крововима, украшени златним грбом, и наравно беспрекорно чисти. Стјуарди су носили плаву униформу, опшивену златним тракама, и беле рукавице. Кад уђете у вагон и заузмете своје место, знајте да започињете путовање које ћете памтити целог живота. Једном годишње путницима се пружа и прилика да уживају у возу од Париза до Истанбула. Баш као у златно доба овог воза и железнице, двадесетих и тридесетих година прошлог века.

ПРИМИРЈЕ У ВАГОН-РЕСТОРАНУ

Колико је железница некад била цењена и уважавана сведочи и пример о завршетку Првог светског рата. Примирје је потписано 11. новембра 1918. године у вагон-ресторану број 2419 „Оријент експреса”, касније познатом и као вагон мира. Потписивање историјског споразума збило се у француском граду Компјењу, који је био на линији сукоба. Потписници су се договорили и потписаним документом обавезали да су окончана сва непријатељстава у Великом рату.

ИНТАРЗИЈЕ ОД СЕДЕФА

Кад уђете у вагон овог воза, као да сте у амбијенту неког музеја са уметничким ремек-делима. Зидови су обложени плочама од најфинијег дрвета, украшени интарзијама од седефа, ту су и скупоцени гоблени, затим лежаји пресвучени извезеном свилом, удобне фотеље. На прозорима су завесе од најфиније чипке и драперије од тешког плиша. Вагон-бар је био занимљив због блештавог кристала и савршено исполираног намештаја ручне израде. Кабине за спавање су удобне и беспрекорно уређене.

ПОЛИТИКА