Проглашење Српске патријаршије
Према канонском праву свака помесна аутокефална црква располаже сама својим рангом и титулатуром. Уздизање српске архиепископије на ниво патријаршије био је деликатни задатак и колико год било тада унутрашње питање српске цркве, било је и питање од државног значаја за краља Душана. Такође, оно се тицало не само јурисдикцијског подручја Архиепископије Српске него и оних епархија и митрополија које су се обреле у оквиру Душанових освајачких домета, а биле су раније под јурисдикцијом Цариградског патријаршијског трона.
Дипломатска акција за постизање легитимитета проглашења Српске патријаршије вршена је у правцу словенских аутокефалија на Балканском полуострву. Јоаникија су за патријарха „произвели” бугарски патријарх Симеон и охридски архиепископ Никола, на Цвети 9. априла 1346. у саборној цркви Св. Богородице Тројеручице у Скопљу. Краљ Душан је овенчан царском круном на Ускрс 16. априла исте године „руком српског патријарха Јоаникија”, а у присуству трновског патријарха, охридског архиепископа, митрополита из новоосвојених грчких области и представника Свете Горе Атонске.
Обнова цркве и национална побуна
Турским освајањем српских земаља шири се власт Охридске архиепископије, чији епископи долазе на српске катедре. Године 1557. обновљена је Српска патријаршија чија се јурисдикција налази у оквирима Турског царства, све до Великог бечког рата 1683–1699. године. Обновитељ Српске цркве, односно „престола Св. Саве”, био је патријарх српски Макарије Соколовић (1557–1571, + 1574). Он је добио ферман од турских власти да обнови аутокефалну Српску цркву 1557. године.
Српска црквена самосталност, загарантована турским законима, остварена Макаријевским компромисом с носиоцима османске управе 1557, била је тек национални минимум на који су Срби могли да пристану. То није значило и мирење са стањем окупације. Пример патријарха Јована Кантула (1592–1613) и устанци у Банату и Херцеговини (1594), сведоче како је Српска православна црква имала јасан концепт националне побуне, богословски образложен и идеолошки јасно профилисан. Подсетимо се да је на устаничким барјацима чест мотив иконични лик Светог Саве. Патријарх чију је управу одликовала дуга и мирна управа био је Пајсеј Јањевац (1614–1647), однедавно уписан у диптих светих Срба, а који је остао забележен као књигољубац и књижевни стваралац. Патријарх мученик Св. Гаврило Рајић (1648–1659) кроз своје патријарховање персонификује један трагизам српске историје, народа без државе који живи у верски нетрпељивој турској царевини, али бивајући и на удару западњачког прозелитизма, у тешком положају, с мало изгледа на успешну политичку акцију и стицање слободе.

Карловачка митрополија
Поглавари Српске цркве налазе се између настојања за стицањем слободе и лојалности Турском царству. Арсеније Трећи (1676–1690) и Арсеније Четврти (1726–1739) предводе велике сеобе из средњовековних крајева преко Саве и Дунава. Настојањем фанариота укинута је Пећка патријаршија, а на њене некадашње подручне епархије долазе епископи Грци. Наследник српских црквених аутокефалних традиција је Карловачка митрополија која се развија као црквена организација Срба у држави Хабсбурга.
Српски народ је преко Карловачке митрополије био политички субјекат Хабсбуршке монархије и истицао је захтеве за територијалним решавањем свог националног питања (Темишварски сабор 1790). Велики митрополит Стефан Стратимировић (1790–1836) прави нацрт српског националног ослобођења.На Мајској скупштини, 1. маја 1848. у Сремским Карловцима, изабран је за патријарха српског Јосиф Рајачић. Патријаршијску титулу носе потом Самуило Маширевић (1864–1870), Прокопије Ивачковић (1874–1879) и Герман Анђелић (1882–1888).
Уједињење у обновљену СПЦ
Власт Цариградске патријаршије после 1766. године није могла да се успостави у Црној Гори где су митрополити из куће Петровић-Његош били и световни владари. Са стварањем модерне српске државе, после 1815. године, Београдска митрополија Кнежевине Србије стиче 1830. аутономију, а 1880. и аутокефалност. До уједињења 1920. у обновљену Српску православну цркву епархије у Босни и Херцеговини су биле аутономне у односу на Цариград, а епархије Далматинска и Бококоторска и Дубровачка биле су у саставу Митрополије буковинске. После 1920. године низ патријараха српских је следећи: Димитрије Павловић (1920–1930), Варнава Росић (1930–1937), Гаврило Дожић (1937–1950), Викентије Проданов (1950–1958), Герман Ђорић (1958–1990), Павле Стојчевић (1990–2009), а сада је на трону Светога Саве као архиепископ жички, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски Његова Светост Господин Иринеј Гавриловић.
Беч против кандидата за патријарха
Занимљиво је да је бечка влада била у два наврата против персоналних решења која су нудили српски изборни сабори када је у питању човек који је требало да седне на патријарашки трон. Године 1874. једногласно је изабран за патријарха епископ будимски Арсеније Стојковић, али је Беч био против његовог избора, такође године 1882. влада је била против Теофана Живковића, епископа горњокарловачког. Континуитет дворских притисака представља и чињеница да 1889. године (на 500. годишњицу Косовске битке) патријарх није биран. Ипак, галерију владиних миљеника и кандидата прекида патријарашки стаж Георгија Бранковића (1890–1907).
ПОЛИТИКА