О књизи и аутору говориће професор Горан Максимовић и доцент Мирјана Бојанић Ћирковић. Публици ће се обратити и ауторка Теодора Цветковић.

(Теодора Цветковић, (О)сећања, Ниш: Scero Print, 2024)

Песничка збирка Теодоре Цветковић, друга по редоследу објављивања у едицији „Вардарски цветовиˮ, наставља пут светковања лирике. Лирско се у овој збирци наговештава насловом, а проживљава и преживљава сваким стихом у циклусној тријади Љубав, Вера и Нада. Међутим, иако смо тумачење песама ове збирке започели вођени њеним паратекстуалним алузијама, немојмо се заварати да је пут кроз океанију њене лирике кратак и једноставан. Напротив, већ при првом сусрету са овом песничком бирком треба отворити аргусовске очи и ухватити добар замах за роњење подно наизглед мирне површи мора у дучићевско подне, или језера , и то оног скадарског средограђа које увек остаје на лиминалној позицији. Управо та лиминалност – истоветност прихватања и одбијања, овде и тамо, висине и дубине узлета и топлине хладних осећања – суштинска је поетичка одлика збирке. У складу са тим, амбигвитетност осета је мотивациони фактов свих делања и деловања лирског субјекта ове збирке.

Од самог наслова, ауторка збирке нас „упитаˮ: Шта су то осећања? Ковчези сећања и срећања? Ретуширање успомена? Нешто што је занавек наше? Заправо, двојина и својина сећања су центрипетуум бар првог циклуса ове збирке, Љубави. О љубави – љубави лирски субјекат пева у двојини, каткад платоновски уједињен у Једно, а каткад свестан присуства одсутности Другог. И „безњегицаˮ[1] похрањује живо присуство другог; његов дах о(п)стаје у погледу, а дах у мирису; његова мисао протеже се звуком гусала, удружених са балашевићевским D-молом (као у песми „Милиˮ).

Као средишњи (и кровни) мотив првог циклуса, љубав се доживљава, оваплоћује и обистињује готово фо фолклорној лирској матрици, чинећи сваки хронотоп којим прилази, понире и уздише, крајоликом. Међутим, locus amoenus постаје не само простор интензивног синестетичког доживљаја љубави (шапутања погледом, грљења уснама, као у песми „На твоме раменуˮ), већ и форнт ка којем се не корача зарад освајања и победе (лирски субјект је у власти љубави), већ насушно, инстинктивно и увек – вољно; одлуке се доносе у трену, а светковине се предодређују за било који дан. Први циклус збирке Теодоре Цветковић, заправо, светкује свакодневицу осве(ш)ћену љубави. И поручује да је за љубав прави сваки трен и кут; да је љубав свака нијанса осета на скали душевне пуноће (иако је она каткад опхрвана физичком празнином); и када су руке празне – љубав грли. 

Можда баш зато – из тежње ка осветљавају феномена лирског, збирка Теодоре Цветковић чува одређена фолклорна обележја – пре свега, мотиве. Међутим, детаљи којима се мотиви попут босиљка, руже, јабуке развијају, у складу су са савременим доживљајем љубави и нису лишени чулности и путености. Такав спој фолклорног и еростког још једна је особеност ове песничке збирке.

Збирка Теодоре Цветковић није лишена ни наноса уметничке књижевности; (не)свесно, доживљај љубави у њој градира ка пандуревићевској визији „слуђеностиˮ у „загрљају до прекосутраˮ, односно до „силаска с ума у сјајан данˮ (С. Пандуровић, „Светковинаˮ). У складу са визијом свега и света лирског субјекта ове збирке, опијеност љубављу-животом је и ђурђевданска (у истоименој песми), и сватовска („Принцˮ), и анакреонтска, екстатична, али и утрнута, спокојна („Буд(в)аˮ и „(А)мореˮ). И, што је важније, љубав је овде увек на лиминалној позицији рађања и заласка, уснућа и буђења, дисања и роњења „на дах љубавиˮ („Мелодијаˮ и „Безгласјеˮ). Стихом савремене поезије и савременим младалачким доживљајем света, циклус „Љубавˮ, иако можда личан и интиман, постаје свачији „исечак из дневникаˮ или трептај успомена. Између „будим сеˮ и „будим се(бе)ˮ, лирски субјект збирке бира – нирвану. Између мора и „(а)мораˮ – не пристаје на компромис: „(а мор)е је свуда око насˮ („(А)мореˮ).

Циклус Вера отвара се песмом „Кад се мама врати кућиˮ, наговештавајући промену у углу сагледавања љубави, али нипошто у њеном интензитету (односно, интензивности осета љубави). Прве песме овог циклуса посвећене су мајци, сесри, уопштеније – жени и даљини као метафори ћутања сваког у свом свету. Жена је у овом циклусу сагледана као стуб живота и као живот у свој видљивости и појавности. Тиме је само виђење живота из коренитости, оваплоћеној кроз релацију мушкарца и жене, померено ка вежно женском, било то архетип Пресвете Богородице, био то први плач као симбол рођења. Колико год осет садашњости био супротан у односу на доживљај описан и приказан у претходном циклусу, лирски субјект остаје „верујући да је ова садашњост / боља од свих будућих будућностиˮ („На обалиˮ); наравно, овде није реч о песимистичкој визији будућности, већ о интензивном живљењу сваке искре и сваком искром живота. Док је ту, крај нас или у нама – живот је. Чак и у стиховима где се живот именује другачијим полом („мени су потребни часови загрљаја са тобом / иди и врати (ми) се у облику човека који је рођен за менеˮ, „Успоменеˮ), живот се овде доследно сагледава кроз женски принцип предодређености и предодређености за. Песмом „Међупросторˮ на тренутак се уједињују димензије времена, простора и љубави. Потом, осети наново настављају да (се) дубе. У „Сусретимаˮ, лирски субјект понире до се(бе), њишући у себи „нерођенуˮ тугу, скриту попут нерођеног чеда, одређеног за блесак светлости у вечитом мраку.

Као према календару, у трећем циклусу збирке лирски субјект „удишеˮ август и наствља да пулсира њиме, у себи; опхрван требањима и ојачан собом, самосвестан, лирски субјект „грубо одбијаˮ свет као социјалну димензију и наставља да „узраста надуˮ, односно да „гредеˮ духом; да се „брусиˮ од оквира које намеће материја која дише и хода. „Покривена ветромˮ („Нема предајеˮ), песникиња „одустаје пре заласкаˮ и прихвата трен као једину извесност живог живота. „Хладног децембраˮ („Београдˮ), наново рођена, сенка лирског субјекта себи (п)остаје странац („Странацˮ).

Сва у осетима осећања, од садашњости у сећањима до прошле будућности, песничка збирка Теодоре Цветковић позива на солилоквиј. Затворите се у себе и – ћутке зборите до сусрета са „неким новим странцем у себиˮ („Странацˮ).

Наводи у Поговору књизи Мирјана Бојанић Ћирковић.