21. април 2010.

Овај 14. април 2010. године, налик дану, као сваки други, али, ипак НЕ; дан је за памћење, једном речју историјски дан за Србе у Македонији отвара се Културно-информативни центар Срба у Македонији.

Присуство Срба, пријатеља Срба и Србије, испуњен простор, пред вратима мноштво људи, на лицама присутних, озареност и задовољство, а узрок је коначно отварање дуго очекиваног КУЛТУРНО-ИНФОРМАТИВОГ ЦЕНТРА Срба у Македонији. У центру Скопља, као насушна потреба Срба и оних који желе градити пријатељство и узајамну повезаност са делом српског народа у Македонији, ово је уставна категорија за националне мањине у Македонији.

И какав садржај обележавања овог дана...

Слушајући звуке виолине уз речи изворне српске песме, девојчице у традиционалној српској ношњи, врати ме у дане, када сам од мојих предака слушао приче о њиховом битисању на овим просторима.

И неке давне 1856. године, дани изградње цркве „Свети Никола“ у Куманову у дане када је овај простор био под турском влашћу, а објекат није спајао људе, већ је постао узрок раздвајања, свађе и сукоба између егзархата и патријархата, ко ће када вршити верске обреде и на ком језику. Сукоб за сукоб, да би везир у Скопљу уз одобрење султана у Цариграду одобрио изградњу нове цркве „СВЕТА ТРОЈИЦА“, за патријархисте, односно Србе на српском језику и црква је свечано отворена 1903. године и тиме су престали сукоби по верском опредељењу. А неке давне 1894. године у Солуну настаје организација ВМРО-а, а исте године у Скопљу постоји и српска гимназија, и то под турском влашћу….

Сећам се дана 3. јануара 1991. године, интервју академика Блаже Ристевског и његових речи: „У Македонији не постоје Срби, то су Македонци који су попримили ИЋ“, или изјаве годину дана касније Љубча Георгијевског као лидера ВМРО-ДПМНЕ да „у македонској полицији не сме бити Срба“, као и на митингу исте партије у Куманову, када су се могли чути узвици „Србе на врбе“, а одјекује са друге стране „нема врба, колико има Срба“, да би на дочеку нове 1992. године дошло до сукоба полиције и Срба у селу Кучевиште, а узрок сукоба, био је певање српских песама, слике Слободана Милошевића и Војислава Шешеља.

Затим наилазе дани организовања Срба у Македонији преко Удружења Срба и Црногораца, Демократске партије Срба у Македонији и почиње процес тражења места под сунцем, место једнако са другима, уз паролу „ништа више, а ништа ни мање од других“, овај пут је прихваћен како од Срба, тако и од најближих сународника, Македонаца и других националних мањина. Пут је одређен, а имплементација иде преко Женевских преговора, Охридског договора и Срби су део Устава, што је и био циљ организовање Срба у Македонији.

Пут дуг двадесет година, тај део пута је назван „освешћење Срба у Македонији“, данас је препознатљив у свим српским асоцијацијама, а са једним циљем: очување језика и културне баштине Срба у Македонији, а истовремено бити грађанин у истом реду са осталим.

Наилазе многа питања, а одговора нема, питања почињу са потребно ли је пролазити тај пут, пут од негирања, сукобљавања, да би данас Срби били у Уставу, да су део законодавног дома, извршне власти, а посебно данас отварањем Културно-информативног центра у Македонији, а који представља круну успеха трију генерација овдашњих Срба.

Прве генерације, које су својим деловањем будиле Србе, назван је „покрет Срба у Македонији за духовно освешћење“. Друге генерације у тражењу места под сунцем, сунце названо Македонија. И трећа генерација доноси духовно смирење Срба у Македонији, створени су услови, Срби су једнаки са осталима. Србима остаје, да са својим могућностима допринесу себи и широј заједници у Македонији проналазак праве путање за боље сутра.

Хвала, првој, другој и трећој генерацији Срба који су својим деловањем остваривали потребе Срба у Македонији, а онима који долазе остављамо у завет да очувају прошлост, како би имали будућност.

Од првог дана организовања Срба у Македонији, водиља ка циљу је била:

„У животу се ништа не даје, већ узима“ ,Срби су знали и узели оно што им припада.

На крају питање: „Шта је заједничко у наведеним годинама 1903, 1991 и данас 2010?

Те 1903. у Осмалијском царству Срби добијају Цркву и проповед на српском језику, а 1991. године Срба нема у Уставу Македоније. То негирање постојања Срба је определило пут организовања Срба за постојање и опстајање као једнаки са осталима у Македонији.

Овај пут је трасиран при посети делегације Срба председника тадашње СР Југославије, академика Дорице Ћосића и његова порука је постала водиља у тражењу пута и остваривању циљева организовања Срба у Македонији, а то је: „Распадом СР Југославије Срби у Македонији су национална мањина, сачувајте језик и културну баштину ваших предака, то је пут постојања и опстанка на простору Македоније“.

Та посета је пропраћена поклоном књиге „ВРЕМЕ СМРТИ“, са посветом:

„Поштовани, приповест о људима и народу који су у времену смрти могли више но што су могли...“

С надом у успех започињеног дела, најсрдачније

Добрица Ћосић,

09.04.1991. година, Београд

Данас, 14.априла 2010. године, остварена је визија академика и великог пријатеља Срба у Македонији Добрице Ћосића, отворен је Културно-информативни центар Срба у Македонији.

Милан Стаменковић, дип.инг.