29. децембар 2012.

Последња књижевна радионица за ову годину уприличена је 26. децембра у Спони уз анализу првог романа Данила Киша Мансарда, уз модераторство Ђоке Здравевског и осврт на искуства преводиоца дела са српског на македонски језик Милана Банова.

Ђоко Здравевски је на почетку открио да се делом Киша интензивно бави у последње време, што је и био још један додатни мотив за учествовање у новој радионици Споне, будући да је у првом циклусу књижевних радионица обрађивао Енциклопедију мртвих.

- Због хомогености одлучили смо да то ипак буде некакав кратак роман, како би тема била опипљивија за разматрање. С обзиром да је Мансандра преведена на македонски, реално је очекивање веће пажње, а и интересантно је и то што је Мансандра први Кишов роман који је објављен 1962, заједно са књигом Псалм 44. Тада је Киш имао 27 година, јако је млад аутор за то време. Зашто је то интересантно - то да су Мансандра и Псалм 44 у једној књизи? То је, може се рећи језгро, сами зачетак његовог даљег стваралаштва. Киш је у својој основи песник, међутим, неостварен то и сам каже. Свој порив за поезијом углавном задовољава прерађивањем поезије, али и са уметањем поетског дискурса у својим романима, па тако са једне стране Мансандра је ближа том поетском дискурсу, док је Псалм 44, ближи оном другом делу његове преокупације, а то је документ пресликавања реалности у којој живимо, рекао је Здравевски.

Он је објаснио да оно што Киша највише боли, а с друге стране и привлачи, јесу концентрациони логори, затим стаљинистички логори, па и Голи оток, који му остаје неоткривен до краја, јер умире.

Киш покушава, да наслика реалност, то је једна врста покушаја, уз помоћ реалистичности. То је магични реализам, као код Живка Чинга, који слика социјалистичку реалност у Југославији, међутим и где је форма бајковита. С једне стране хвата реалност, а са друге бежи од ње приказујући је некаквим надреалним сликама.

Када се бежи из реалности увек се бежи у мит. Бегство од историјског времена, које је линеарно и историографско, које говори о технолошком развоју и некаквом напредку човечанства, бежи се у цикличност у митско време, бежи се у архаично друштво, у детињство у нешто што се циклично понавља.

На радионици је узајамним изношењем утисака о делу, изнет закључак – осећај, да је свет који се ствара унутра тешко ухватљив, „није јасан него је мутан", посебно приликом првог читања дела, када се „тешко хвата оно што Киш реферише", као фиктивни свет, ствара свет који није баш довољно кристално јасан.

Мансарда је је један фрагментиран роман, то није целина, то су набацани делови. Иако је почетак са некаквом реалношћу, са некаквим даном, некаквом мансардом са својим цимером у њој, и затим, имамо поглавље са неким другим светом, у некавом архаичном друштву, одлази на одмор на рајско острво, где живи са примитивним људима. То је то бежање у другачији свет. И када се први пут чита књига, нормално је и чуђење - како може овај човек што нема хлеба да једе, одједном да шаље писма са некаквих рајских острва? Међутим, анализом ове књиге , и сваке анализе дела овог писца, сам Киш највише помаже. Киш је један од ретких аутора који са страшћу објашњава своје књиге, били су општи заједнички утисци, не само модератора, него и осталих учесника у анализи – Милутина Станчића, Јанинке Невчеве, Катарине Шекутковске, Татјане Б. Ефтимовске, Дејана Сиљановског...
Учествујући у расправи о делу, Милан Банов који је дело Мансарда превео на македонски језик, на почетку се у потпуности сложио са оценама читалаца.

- Када сам и сам први пут читао књигу асолутно ништа ми није било јасно, знао сам да има поезије и ако није само поезија, Киш инсистира на форми, међутим битно је поново ћу се сложити са вама да је то нуклеус читавог његовог стваралаштва. Он се тражи у Мансарди, и опредељује се, ајде за један постмодернистички имиџ, у почетку. Потом, међутим, прелази на тај магијски реализам. Не случајно оптужују Киша да је имитирао Борхеса. Он је просто опседнут Борхесом. Моје искуство, био је то изазов, разуме се да преводим, међутим, истовремено и задовољство. Да направим једну дигресију, након нове године треба да изађе, још један мој превод Киша, то је Псалм 44, као што је реко Ђоко, то су његова прва два кратка романа, у једној књизи, апсолутно опозитни. Овај други већ опредељује Киша у једној тематској целини, рекао је Банов.

Он је подстио да је ауторов отац био Јеврејин, отуда и та линија јеврејства, а опсесија Киша су и возови и путовања. У свим његовим књигама то је присутво, као и туга. И у Гробници за Бориса Давидовића. Чак има и један есеј Путовати око возова...Банов је на крају, открио да је Мансарду, по обиму малу књигу, у настојању да буде одговоран, јер много воли Киша, преводио - два месеца.