17. новембар 2016.

После паузе од две године, настављен је циклус Књижевних радионица Споне. У уторак 15. новембра уприличена је у Галеријском салону Македонске акадeмије наука и уметности (МАНУ) анализа књиге „Страшне љубавне приче“ Милорада Павића уз модераторство др Трајчета Стамеског доцента Филолошког факултета у Скопљу.

У поставци анализе учестовале су и Ирина Тумбовска, Кристина Атанасова и Моника Илкова, са магистарских постдипломских студија скопског Филолошког факултета. У амбијенту изложбеног салона МАНУ где је и даље, до 25. новембра, отворена изложба Галерије Матице српске "Добровић, Шумановић, Коњовић, Шупут – Европски контексти”, учесници радионице били у прикладној атмосфери „раде“ окружени делима врхунских српских сликара.

У уводном делу присутне је поздравио Милутин Станчић, захваливши амбасадору Србије у Скопљу, Душанки Дивјак Томић што је својим учешћем увеличала догађај, указавши и на њен значај што је својим залагањем вредна изложба пред љубитељима ликовне уметности у главном граду Македоније. Управо у таквом амбијенту протекла је радионица о делу Милорада Павића.

Стамески је истакао задовољство што се, захваљаујући Спони, обнавља активност у књижевним радионицама обрадом дела еминетних српских аутора, и што ће „кружоци“ поново окупљати љубитеље писане речи, на српском или у македонском преводу.

Подсетио је да је Павић са насловом: Приче са савске падине, циклус приповедака објављених и књизи „Страсне љубавне приче“, (2001) добио Андрићеву награду.

-Жеља ми је да видим како млади читају Павића. Како он утиче на њихово читање, изражавање, како они перцепирају Павића, чијим се делом интензивно бавим одавно, рекао је Стамески, оставивши простор да свој суд изнесе прва Ирина Тумбовска.

Дуга ноћна пловидба

- Ова приповетка само је налик на бајку у којој идеализована слика девојчице из таквих прича је деморализована. Појављују се два лика, Свиленокоси Павле, мушки субјекат у тексту - „ леп ко икона и крвав до ушију ко чизма“, снажан, борбен, чија се пушка чула кроз три државе, отимао је стоку и пленио караване са товаром, све док му неки трговац није ставио пушку међу зубе па му је пуцајући барутом испрљао језик.

Тако је Павле изгубио осећај укуса, па му је постало свеједно шта има у устима. Рибу је почео да чисти и да је пржи полуживу. После тог догађаја, као да је потпуно изгубио осећања. На Ђурђевдан се најео хледа и сира и чеко да види у какве мисли ће му се протворити храна. Истога дана у планини је наишо на једну девојку, Велучу, чобаницу, која је мушкарца видела само на дукату.
Велуча, живећи са мајком и сестрама, била је изолована, и није ни чудно што се заљубила у првог мушкарца – Павла. „Када је пред њу сишао из шуме, кика и брка сплетених уједно, њој се учини да јој се сунце осмехнуло..“

Огромна непозната душа стајала је пред њом.
Кроз описе огледа се њен први сусрет са мушкарцем и њена наивна заљубљеност.

Искористивши ту наивност он је продаје на броду, на коме се девојке возе од пристаништа до пристаништа. Тако почиње дуга пловидба ове девојке. Мера је била по десет мушкараца на дан, а девојке су састављале пролеће са пролећем, пристаниште са пристаништем, зачуђене што читав свет знае за њихова имена и осећања.

Павић каже: Мушкарци љубе очима, а жене слухом. Али, и поред тога што је Велуча изгубила оба чула, она је љубила и била љубљена боље од других. Све чешће су мушкарци на броду тражили њу, отсецајући прамен косе, шаљући га у писму како би је препознали кад поново дођу. Пловили су Јадранским и Јонским морем. Од Барија до Драча, Венеције, Дубровника до Крфа ...једног дана она је рекла: „Чудно неко село, ово у којем живимо. Више подрума под земљом него улица на сунцу, зато се тако и љуља...“. Тада су девојке схватиле да она не зна где се налази. Иако глува, свирала је флауту, ретко је са другима причала, ветрови су били њена црква, молећи им се за пород... али дете, никада није добила.

Пролазила је кроз страшне непогоде. Добила је болест која напада слух, на Сицилији и очну болест. У Задру су сви сем ње чули да је погинуо свиленокоси Павле и да је неки Турчин носио узенгије са његовом свиленом косом.
Јасно је свима било да обожава свој занат; девојке су шапутале да никада није потражила ни грош власнику за свој љубавни труд.

На Коринту девојке су виделе нешто што она није могла да види, „ оседела је...“. Слава јој се губила, и све мање су куцали на њена врата. Нашле су је расплакану, запрепастивши се када је изговорила нешто што се и данас препричава:

„Мој Павле Свиленокоса све ове дуге године није ме изневерио: долазио је бар десет пута сваке ноћи да легне са мнон и да ме милује. Сада више не долази. Најлепши, једини међу људима, сада ме више не воли. Свилокоса Павле нашао је другу...“

И скочила је у море. Ту путници остављају весла и замахују рукама. Тако се у последњој реченици јавља глас пПвића: „Пошто је тако, на том месту ево и ја остављам весло, одмахнујем руком и покушавам да се сетим оног звиждука из XVII века.“

Човек, слеп и глув, живи у свом свету, далеко од свих и од свега, стално у разговору са самим собом. Тако и она, губљењем вида и слуха, остаје затворена у њеном свету, а њена душа остаје недодирнута. Велуча наставља да живи са сликом њеног идеалног мушкарца коју је сама створила. Тако, то што је продата на брод њу не додирује, јер као да је заштићена у том свом свету и није свесна реалности која ја окружује. На једен начин она ствара нову реалност, нов живот у коме је срећна, и даље наставља сваке ноћи да живи са својим идеалним „принцом“. Она морем броди читав живот, по води која је женски принцип, ка сунцу, машкиом принципу метафори осмеха свиленкосог идеалног мушкарца. Она читав живот плови, да преко воде, иде према отвореном мору, где је сунце најближе, а ипак никако да га стигне.

Перцепција исчитавања ствара жал, али ако дубље размислим иако споља изгледа као да је преварена, живи у своме сопственом свету, где се сваке ноћи сусреће са вољеним.

“Пеглана коса”

За време једног пријатељског сусрета у “Москви” наратору је поверен задатак да одреди граматичку тачност једне реченице. Овај изазов вуче причу из прошлости која почиње са Антонијом Тезаловићем, који је отац Гргура. Био је привлачан човек. На велико изненађење обожаватељки, оженио је госпођу Руђину. Изненађење је у томе - како може да се неко ожени неком која очигледно пегла своју косу, навела је модератор Кристина Атанасова.

Аутор описује Руђину и њену повезаност њене дуге пеглане косе. Коса је хиперболизована, као код неког јунака и изазива чуђење, а њено пак кретање је доловљено као у некој сцени индијских серија са зумираним кадровима. Тиме, што ми као читаоци, не би требало да се одушевљавамо, као на пример вилама са њиховим магијским моћима које долазе од њихове дуге косе, већ, напротив, да будемо скептични као и жене које су мрзеле извештачености оваквог кретања.

Њена “чаробна” привлачност је завршила откако је скратила косу која јој је после смрти мужа постала тешка. Скраћење косе примећено од Фрејзера, за многе народе представувала тешку операцију. А, према другима веровањима она је садржала мртве душе. Ако гледамо преко тог веровања можемо да нађемо и буквалну повезаност зашто јој је њена коса била тешка. Постојало је веровање да се натприродна моћ губи заједно са косом. Ово није туђе и за наш лик. Јер откако је скратила косу одједном је постала невидљива, губи неверојатну моћ да привлачи мушкарце и да буде примећена. Тако њена кретања са новом фризуром некада су одјек претходне личности.

Но, прича о дугој коси не умире већ је наслежује њен син. Породични портрет је овакав: отац је потпуно избачен са породичне слике, убијен је по мерама Ничеа да “Отац је мртав”. Мајка сама кастрира своју моћ и њена улога се смањује на рачун сина чија се улога и моћ повећавају. Сада он својом пегланолм косом осваја жене. Скраћивањем косе она врши социјално самоубиство јер уништава једини комуникацијски медиум. На социјалној сцени, после ње, долази син. У овоме сасвим је нормално љуљање и мењање улога. Такорећи као и увек, недостаје улога оца, као ривала сину, чији је пак недостатак попуњен присуством лика Косача.

Име Косач је свкако симболично, као једини непријатељ Гргуру. Уосталом, они су усамљени и своје атрибуте користе да комуницирају са светом. Гргур комуницира преко косе у којој је закључана његова мајка, а Косач преко његова два ножа који су као два лица. Један употребљава “леако, брзо и вешто” а то је његов темперамент и негова агресија према осталима, односно први нож је његов примарни језик комуниције са осталим људима исказан преко деструктивне акције. Други нож му помаже боље да комуницира са светом, али тај нож није искрен, већ је његово алиби које га крије од онога што је он уствари: убица. Зошто су слични Косач и Гргур и згодни за своје ривале? Као и у свакој причи, онај који мрзи себе препознаје код омраженог. Гргур је сличан другом ножу. Он је извештачена слика која му помаже лакше да комуницира со осталима, његова коса садржи знаке који потенцијално могу да поведу његов језик, али су неискрени. Ми не познајемо правог Гргура. Знамо о њему оно што само нам пружа преко свог атрибута.

Слично овоме, Павић, пише и о језику моде преко које Гргур одгонетњује људе, њиховим избором.
На крају дознајемо да је реченица тачна са граматичке тачке гледишта, тиме што је мајка жива, али син је мртав, што нас гони да се запитамо – да се мајка није ослободила њене чудне моћи, да ли би остала жива? Слично на филму “Малена”, јер људима смета зачуђујуће. Дознајемо да главни лик у причи није мајка, као што је била тема разговора, већ син који је наследио наш интерес, односно, пеглана дулга коса. Гргур је убијен једним од Косачевих ножева. Откако је Гргур избран од девојке због његовог геста забацивања дуге косе, у Косачу се јавља снажна мржња. Тиме у суштини видимо Гргуру није снага у коси, као што се веровало и у старо време, већ напротив, она је његова слабост. Као некакав трагичан лик, њега издаје нарцисоидно кретање, смозаслепљеност. Косач се не задовољава само кастрацијом, односно одсецанјем косе већ му одузима и живот и тиме окончава наслеђе дуге, пеглане косе. Ту завршава породична слика. Интересантно је што је овде наслеђена навика за пеглање косе, а не наглашава се боја или нешто друго. Убиство Гргура од Косача слично је игри: лист, маказе, камен. Кој је снажнији?

Приповетка је провокативна и отвара неколику интерсантних тема које можемо да сублимирамо као закључак. Једна од тема је свакако повезана са косом као атрибутом, чије питање отвара и Фрејзер, односно шта је значила коса за народе и са каквим верувањима је била повезана. Коса, у нашој демонологији је посебно повезана са вилама које су пак, представнице природе. Зато, овде можемо да поставимо питање - зошто пеглана коса смета и да размотримо косу као симбол новијег времена. Овде је коса фетиширана, али не природна коса о којој сме навикли да читамо у причама, већ пеглана. Ако размотримо 20. и 21. век у односу на фризуре које су биле у моди у свету, приметићемо да оне представљају симбол њиховог времена. Ако се шездесетих и седамдесетих коса ослобађа некадашњих стега и строгих фризура, осамдетих година у моди долазио спреј за косу као своеврстан производ поп културе и тиме култура улази у натуру. Значи култура наслеђује наш природни изглед. Даље, то су пегле за косу које су нефер и визуелно издужују косу.

Зато се и Косач осећа изневерен од Гргура, јер према њему, не игра према правилима. Односно, Лепотан у причи производи кодиране знакове за које је Косач нетрпељив и није заинтересован за декодирање. Нож је искренији од косе. Нож је природнији од чина пеглања косе и не знам дали би могли да говоримо о Косачу као носталгичару. Или пак, тај Јунак са његовом сабљом, у којој лежи мушка енергија и принцип, а Гргур је модерна вила.

Следећа тема је очева смрт. Мајка одсеца део себе, односно њену косу као једен репрезент онога што је некада била и тако се опрашта вољеног мужа. Знамо да мушкарци лакше прихватају културу са њеним нормама и правилима и лакше усвајају њихове кодове за разлику од жена које су ближе миту. Можда су и зато остале жене у приповеци скептичне према тој новој моди, пеглања косе која постаје део новог идентитета.

Ловци на снове

Наслов упућује на неку врсту фантастике, указала је модератор Моника Илкова. Митолошка етимологија речи указује на повезаност сна као царства слободе или стремљења другом животу. Фантаз је био син Хипноса, бог сна.

Алудира наслов на исте такве ловце који су читаоцима познати из Павићевог Хазарског речника. То је једна референца која се протеже кроз све три књиге Хазарског речника. Ловци снова су заправо Хазарски свештеници чија заштитница је принцеза Атех. Имају способност да читају снове других и да бораве у њима као у својој кући.

Један од ликова приповетке, Јусуф Масуди (такође лик из Хазарског речника) вели: Ова прича нити се тера, нити се води.
Причу тематизује ауторова заробљеност у својим делима, односно на неки начин представља и покушај оживљавања, реактуелизације својих ликова из претходних дела. Индикативан је начин на који његовите ликови одлучују да се освете аутору због судбине коју им је одредио.

Прича има реалну адресу догађања. То су куће Тодора Милишића и трговца Николића, тачније Карађорђева 42 и 44. Први поднаслов приповетке је: Две писма.

Аутор казује како је често добијао писма од непознатих људи, али овога пута, интересантно – добија два писма, са позивом за вечеру истог дана, у исто време, па чак и за исто место, у две суседне куће. Једно од два писма, као интертекст, „уметнуто“ је у причу. То је несумњиво једно љубавно писмо, потписано иницијалима В.М. (она којој је скројио судбину) у делу „Кућа обиојена чајем“ што свакако алудира на једен други Павићев роман „Предео сликан чајем“ (1988).
Друго писмо је потписано са иницијалима И.С. и односи се за суседну кућу, познату као „Плава кућа“ (што може да алудира на роман „Плава свеска“). Неки делови писама аутору изгледају врло познато и претпостављају утисак да је прво написала жена, а друго мушкарац, што се показује као тачно.

Распитујући се за обе куће на Савском приобаљу, аутор дознаје да су то куће из 19. века и да су повезане једним вратима.
Најпре одлази у „Кућу сликану чајем. Тамо среће три девојке, које не препознаје, па оне покушавају да га подсете које су, говорећи му да је сваку од њих некада волео. Практично, три девојке, су ликови из Павићевих претходних дела. Ту поново долази до израза аутореференцијалност, позивање на своје претходне романе и ликове.

Једна, она са марамицом са монограмом „А“ извезено јеврејским писмом alef, је принцеза Атех из Хазарског речника, са једним зеленим и једним љубичастим оком. Од којих једно гледа мало раније него „сада“, а друго мало касније, одакле аутор закључује да она, практично њега и не види, већ гледа неког „другог“. Друга девојка је Витача Милут (иницијали првог писма), хероина романа „Предео сликан чајем“, а трећа девојка, је Јерисена Тенецки из дела Последња љубав у Цариграду.
Нисам више писац својих књига, још мање аутор својих романа, а један дан и уопште нећу то бити- пише у једном тренутку Павић.
Ликовизују да он ово сања, и да ово није његов јучерашњи сан, већ неки од пре три или четири дана. Овде се сан јавља као алиби за фантастику, па отуда на причу може да се гледа и као на фантастику са кључем, имајући у виду класификацију коју прави Капушевска-Дракулевска о фантастичном приповедању у македонској литератури.

Принцеза Атех пак, вели: не изађосмо ми из твојих књига и уђосмо у твој сан, већ обратно, ти си ушао у књиге и тако смо се срели.
Аутор полази према вратима која водие у суседну кућу, и у истом тренутку када је ухватио браву чуо се звон трамваја број 2, а он у осећа да неко други, са друге стране, такође држи кваку и покушава да уђе.

У делу са поднасловом „Плава кућа“ пак, аутор је сведок једног разговора, између три лика из Хазарског речника: Исајло Сук, Аврам Бранковић, Мусади Јусуф и Самуел Коен - ловци снова. Разговор води Исајло Сук (иницијали из другог писма) који их је позвао да смисле освету аутору због тога што је смислио њихову смрт.
Супротно реалности, када аутор одлучује о судбини својих ликова (тема обухваћена у филму о Вирџинији Вулф - „Часови“, када она треба да одлучи који лик да убије, условно речено да га казни), овде су ликовите ти који одлучују о судбини аутора, о његовој казни и одлучују да му се освете.

Па Коен предлаже: Да дезинтегришемо времето у њему. Да удвојимо нашег госта. Да одвојимо од њега мушко од женског времена. Удвојен и расцепан на своју мушку и женску природу проведе остатак од свог живота, усаглашавају своје четири руке и две главе са једним сцем. Тако, пре или касније, сачекаће себе у некој заседи.
Павић користи фантастикау да би преко снова претставио што истинитије аутопоетске тренутке.
Слушајући ово (а свакако за њих невидљив) да би избегао њихов лов аутор се упућује према вратима која воде према суседној кући - Кућа сликана чајем, притиска браву, слушајући како на улици звони трамвај – „двојка“ и осећајући како, неко с друге стране врата такође држи браву и покушава да уђе.

Аутор је практично истовремено и са женским и са мушким ликовима, и со оним који га воле (и некад их је волео) и са онима који га мрзе и решили су да му се освете. А све то на два различта места, повезани међусобно једним храстовим вратима, на којима и са једне и са друге странеа стои - он. Освета коју су ми смислили његови ликови, ипак је на крају - успешна.

Но, као што негови ликови успевају у њиховој намери, тако и Павић успева у својој.

Палимсестични карактер ове приповетке, несумњиво подразумева ангажованост читаоца, познавање, (потсећање или упознавање његових претходних дела па отуда и ликова) да би прича била целовита. Па, отуда ако је писање приповетке било са идејом да се реактуелизирају ликови из његових претходних дела, Павић у томе несумњиво успео.

Стезник

Трајче Стамески је у завршном делу анализе обрађивао приповетку Стезник, али је потенцирао значај да је добро учити од младих, указујући на експлицитној еротици у просторном приповедању.

- Овде имамо мистично фантастичну приповетку. Таква је поетика Павића, која садржи две которске приче, како онде комуницирају међу собом? Подсвешћу. Сличну причу налазимо и код Кундере, тамо је назив Аутостопер. Слична прича. Имамо исту нит, непознавање ликова, иако се од раније познају. Провлачи се у овој причи код Павића одлазак у Црну Гору у Котор, јер је како се каже, рат завршен. А рат у Босни имамо на другом месту у другој Павићевој причи, али то је та вештина постмодерне та игра коју Павић вешто користи. Заправо се позива на своју приповетку, самим собом комуницира. Описује нам се стара кућа у Котору, и како бива у причама увек су празне. Комуникација са тетком и мајком су заправо преко портрета на сликама. Овај наш лик Тимотеј води своју љубавницу у тој кући и облачи је у одело од своје тетке. Контраверза је у тојн вечитој игри Павића са „креветом за троје“, сталним инсистирањем троугла са ликовима од којих један увек мистериозно нестаје. У обради он се дотакао и сличности са портретима и актовима која су опкруживала присутне у делима Коњовића, Шупута...

Имамо служавку која је једини лик у тој кући. Она по правилу зна историјат фамилије, љубавне тајне. Имамо љубавни двобој али код жена, Пушкиновски мотив.

Трајче је присутнима понов веома једниоставно и сликовито долчарао одлике Модерне у којој је основно питање било: ЗАШТО? У Постмодерној имамо ребусе, упитнике, недовршене текстове, остављен простор да нађемо дубљи смисао као код Умберта Ека. Текстове пуне знакова.

У дискусији је учествовао и Дејан Сиљановски, редовни учесник у радионицама који је дубински веома професионално дочарао поетику Павића његову мистерију понављања, фантастичну тематику, анализирајући његове вечите теме, лов на снове, женска створења...езотерију и окултизам. Указавши да је реч о Великом мајстору који је рангиран у самом врху. Борхесовска тема се провлачи..

Одломак из приповетке Стезник

Јутра су у Котору слана, ту свиће после доручка… Скоро свакога дана он је одлазио рано у неки од уреда да прегледа своје поседничке хартије. Недељом одлазили смо у цркву. Селена и ја у католичку катедралу светога Трипуна, а Тимотеј у православни храм Светога Луке. Потом смо заједно ишли да пијемо кафу на Тргу од оружја. Једном нас је одвео преко залива у Столив где је стајала црквица која је половином била источнохришћанског обреда, а другом половином припадала римокатолицима. Тог дана код куће сам нашла лепезу његове матере. На лепези је писало ситним рукописом:

“Као што тело има удове, има их и душа. Тако долазимо до двоструке реалности. Божанска врлина (интуиција), људска врлина (мисао, која је божанству непотребна), сан (који је такође биће), машта, знање, успомене, осећања, пољубац (који је невидљива светлост), страх и најзад смрт – све су то удови душе. Душа их има десет – двапут више но што тело има чула. Уз њихову помоћ душа се креће по свету који држи у себи…”

Једнога јутра седеле смо за доручком саме ја и Селена, која је изнела мало рибе змијуљице пржене на млеку и зелену салату на коју је пустила да кане једина кап сунца коју смо имали у кући. На рукама је носила старе чарапе уместо рукавица. Из њих су јој вирили само прсти.

– Видела сам оне дивне слике. Јесте ли познавали те жене? – упитах је на италијанском, који је она говорила боље од мене. Селена показа зубе истрошене под силним таласима српских и италијанских речи које су их деценијама глодале, лизале и глачале у плимама, понављајући се до бесвести у тим увек све једним истим устима. Неочекивано она рече:

– Чувај се, дете, жена може да остари у тренутку, чак и усред јебања… А оне слике не би смеле да стоје тамо једна наспрам друге. То ниједна од њих две не би волела. Ни Анастасија, ни Катена.

– Зашто?

– Није вам Тимотеј причао?

– Не. Ја сам мислила да су још живе и мислила сам долазећи овамо да хоће да ме упозна с њима. Али нисам добро мислила, очигледно.

– Оне одавно нису живе. Тимотејева мати, Катена, била је кад се у ову кућу удала враних коса као и сестра јој Анастасија коју је довела собом. Личиле су једна на другу. Али њихов отац, богати трговац, Грк, стално на путу, Анастасију је васпитао у Италији, а њену сестру Катену у Грчкој, у Солуну.

– Сећам се, госпођа Катена је имала диван глас који се мењао као пламен у огњишту. Увече слушала сам је како из ложнице свога мужа тихо пева. Било је то чудно певање, прекидано уздасима и јецајима. Али, мене нису могли обманути. Брзо сам докучила шта је. Господар Медош волео је да, док воде љубав, она пева над њим. Неких вечери тражио је споре, тихе напеве попут оног ” Дан ми се двапут смркава…”, где је сваки стих као морски талас. Тада су веома дуго водили љубав. Других вечери изводила му је брзе мелодије. Чини ми се да је оне вечери када је зачела Тимотеја ођецала песму “Тишина као кад плаво цвеће ћути…”

А за то време њена старија сестра Анастасија, седела је у својој соби с бројаницама у крилу и слушала. Но, ни она није могла да ме превари. Бројанице јој нису служиле да се моли. Зато их није ни носила у цркву. Седела је у мраку и пребирала бројанице сећајући се својих прошлих љубави тамо, у Италији. Свако ћилибарско зрно носило је по једно име. Име љубавника. А нека још нису имала имена. Чекала су да им следеће име испоручи будућност. И, нису дуго чекала. Није ни чудо. Анастасија је имала очи као два прстена. Ја тада нисам још служила њу, него госпо|инога мужа, господара Медоша, али сви знају шта се после догодило.

– Ја не знам. Реците.

– Госпођа Катена, Тимотејева матер, погинула је у двобоју.

– У двобоју! У другој половини 20. века? Против кога?

– Против друге жене која је хтела да јој преотме вољеног човека.

– Господе Боже! Да ли се зна нешто о њој, о тој другој?

– Наравно да се зна, ви носите њене минђуше и тако још једном све остаје у породици. А пошто су обе покојне, може о томе и да се прича…

Милутин Станчић