18. март 2015.

Пише: Светозар Цветковић (Политика - Културни додатак)

Кратко је време у овој ноћи што је преда мном да би се она могла сетити дела или бар трена мог најдужег познанства и једног света анонимног пријатељства, склоњеног од јавности и светла позорница.

На црно-белој слици на чијој полеђини не пише ништа, а рубови белог оквира су одсечени назубљеним секачем фото-папира, окићена јелка одаје да имамо по шест, седам месеци, мајке нам Мира и Милунка изгледају по последњој моди скраја педесетих, а нас двојица као позитив и негатив бескрајног пријатељства које је започело његовим уплаканим лицем и мојим бледим чуђењен према први пут употребљеном фотоапарату марке „алтих", који су доктор Цветковић и друг Дивљан из руке у руку пребацивали, одушевљено нас овековечивши за године што се пружају пред нама.

Само пет година касније, у истој соби која је са својом квадратуром чинила наш животни простор - „три са три" смо је звали – на екрану РР телевизора постављеном на ормар код улазних врата запањено смо пратили реакције наших родитеља на убиство америчког председника Кенедија, који нам је заувек остао симпатичан, па смо и ми били тужни – мада смо се брзо вратили коцкици коју би смо бацили да изађемо из кућице у новотарији добијеној као поклон из Љубљане под називом „чловек, не јези се". Маме су коментарисале да ће доћи Руси, а чика Цеци и тата Стева, дипломирани геолог по струци, пословично у белој кошуљи са танком краватом, би, као и годинама након тога, превртали очима.

За све те његове рођендане који су увек падали некако пред Титов рођендан, мама Мира би у Кнез Даниловој у исто тако не великом стану први пут у наше животе унела гозбу која је касније дефинисана као шведски сто, а Владица би – како су га на истим рођенданима слављенички звали – редовно заузимао место на оном делу стола који су покривали слаткиши, допуњавајући сваком годином своје већ довољно испуњене образе. И кад га ухватим да розе мињон већ гура у уста са тек убаченом и не прогутаном чоколадном бомбицом, румен од стида што га хватам као криумчара слаткиша, на непостављено питање би одговорио питањем: Шта је било, Светице?

Тако смо и остали.
Владица и Светица.

И кад смо испунили знаке пунолетства и кренули путем који нас је водио даље... И кад би усред рата зазвонио телефон са друге стране Земљине полу лопте, и кад би смо се женили, и разводили, и децу добијали, и кад би смо одлазили...

И тако смо се међусобно ословљавали... Предуго за озбиљност коју нам зрелост налаже, прекратко за време које смо мислили да је пред нама.

До подрума у Кнез Даниловој се долазило кроз мемљиве зидове, прескачући барице воде која је капала са кородираних цеви. Божа, Кики и Зденко су разваљивали неки нови „Звук улице", који је пратио наше тадашње интересовање за „Цепелин", „Ten Years After" или „Clark Hutchinson", а потом бисмо се вратили горе на журку и своје андерграунд афинитете замењивали за „мејнстрим " плес са тајном симпатијом уз уздахе Сержа Гензбура и Џејн Биркин у „Је t'aime"!

А онда је чика Цеци на један од тих сад већ пословичних рођендана донео гитару са „руским штимом". Сећам се како су Срђан и Влада били затечени и тражили да им тада већ професор оториноларингологије објасни у чему је тајна. Доктор Цветковић није штедео знање свог омиљеног инструмента након скалпела, а ова двојца су упијала. И Зденко потајно са стране. Божа се бацио на торту, а Влада и ја на дијети.

Када се појавио снимак који сам на свом „дуалу" завртео, са „Ретко те виђам са девојкама", мој отац баш није могао да усгласи своја очекивања са резултатом својих следбеника руског штима, а покушај да то месец дана касније на мом рођендану прокоментарише са господином дубровачког педигреа и васпитања, тата Стевом, завршио је доброђудним осмехом мудрог господара.

Све остало је сада већ историја.
Најбоље године нашег живота.
Најбоље године уопште. Време кога никада није било пре, које смо живели и веровали да ће бити још боље. Време које је носило нови талас. У свему, у слободи, радости, раду који има резултат, лепоти различитости, срећи, перспективи, осмеху на нашим лицима, уметности, музици... Време кога више неће бити. Никад!
А у самом срцу тог времена и његовим узбудљивим дамарима храбро и слободно у сновима који иду заједно са светом и каткад и испред њега, сасвим сигурно несвесно творећи прави и либерални имиџ земље и народа коме припада, био је Влада са својим другарима из подрума у Кнез Даниловој.

А када је таласу запретио пожар који смо безмало сви те генерације осетили на кожи својих протрачених година ратовања, Влада је отишао. Његово својевољно изгнанство било је траг слободе коју је желео да сачува. Слободе коју је у неизвесности са великом храброшћу и врхунском креативношћу успео да освоји за себе и оне са којима је и за које је живео.

Дуго и далеко остављао нам је своје поруке у делима која не звуче само у ушима, већ пре свега у срцу, ногама, телу, која блистају сузом у нашим и вашим очима.
Остављао нам је себе. Своју бол, своју срећу, своју љубав. Своју уметност!
И залудо, својим одласком,али пре свега својим делима био нам је све ближи, никад се не намећући собом а увек својим резултатом, иако Београд више није био његов град, он је собом бранио дух града који памтимо и који је неповратно нестао.

На својој потоњој адреси, у улици најлепшег имена, Порцелана, у Бечу, Дина, Стеван, Павле и Влада дисали су за љубав и живот своје породице.

Некад превратнички „Пакет аранжман" данас делује као футуристичка бајка о слободи неког времена које нећемо достићи. То јесте музика, али и много више од живота самог, и много дубље од трајања које има ограничење у животу. То јесте клица која је изродила дрво уметности једног смисленог живота од кога се данас растајемо, свесни да се живот Владе Дивљана никад неће завршити.