06. септембар 2012.
Угао Треће авеније и 83. улице. Негде око пола 12 увече. Чекам Зукија Медуњанина. Пријатељ од прошле године. Дошао је из Плава пре 20 година и више се није вратио. Треба да ме смести у стан на Менхетну.
Велики џип је прошао поред мене.
– А, ђе си Владо – кроз отворен прозор пивако је Зуки – Сачекај само да се окренем.
Направио је полукружни и паркирао кола. Из гепека је извадио велики душек и постељину.
– И, како си ми. А, лијепо је видјети те опет, мој Владо. Зар је већ прошло годину дана? – упита Зуки после срдачаног поздрава.
– Богами и тебе Зуки. Малтретирам те већ другу годину за стан.
– Не спомињи, Владо. Није вриједно. Ако могу да помогнем, помоћи ћу. Наши смо. Само си ове године имао среће – говори ми док улазимо у зграду.
– Зашто?
– Кад си рекао да долазиш, сви станови у зградама у којима радим су били издати. Срећом прије неколико дана једна госпођа је одлучила да се врати на Флориду. Овде јој је било прескупо.
– Шта значи прескупо?
– За овај стан је месечно давала 3.500 долара. На Флориди може да нађе стан за 900 долара. Огромна је разлика.
Попели смо се уз степенице. Испред стана велика слика Ал Паћина или ти Тонија Монтана. Из филма Скарфејс. На слици пише.
„У овој земљи прво мораш да направиш паре. Када направиш паре, онда имаш моћ, онда имаш жене“.
Улазимо у стан. Огроман је и потпуно празан. Две велике собе, кухиња, трпезарија, купатило. Зуки је убацио душек и постељину поред камина у соби.
– Зуки, колико вреди овај стан?
– Мој Владо. Негдје око 600.000 долара. Немој да се чудиш. Ово ти је Менхетн. Центар свијета. Није то ништа. Имам ја зграда, гдје квадрат кошта по 50.000 долара. Кад људи имају паре не питају шта кошта. Све ти се овде врти око тог долара. Вриједиш колико пара имаш. Нажалост, тако је.
– Дај да направим бизнис, Зуки. Мени је једна соба довољно, ову другу ћу да издаје – рекох уз осмех.
– Ради што ти је воља, Владо. Знам да није луксуз, али ће ти завршити посао.
– Како да ти се одужим?
– Не спомињи. Нама у Јогославији долар није на првом месту. И добро је да је тако. Да си ми здрав и срећан. Ако ти било шта затреба, звони.
Пружио ми је руку и изашао напоље. Поново сам погледао слику Тонија Монтана. У три реченице је изнео америчку суштину живота. Легао сам на душек. У стану од 600.000 долара. Нису ми требали ни новац ни моћ у Њујорку. Знао сам Зукија.
А, жене. Има једна без које не бих могао. Спавала је у Београду и чувала два анђела. Мислећи на њих утонуо сам у сан. Са осмехом на лицу. То паре не могу да купе.
Владимир Тодоровић
Спортски Журнал
