30. јун 2015.

Прошао је и овај 626. Видовдан, вео тајне и даље стоји над тим даном, иако су многи тумачи покушали да је до краја одгонетну.

Увек после новог "зато" долази до ново "зашто", и тако то траје вековима. Скоро сви коментатори овог догађаја покушавају да буду креатори нове стварности, која је понекад далеко од историјске реалности. Иако је неспорна њихова добронамерност, ипак, остају многе нејасноће.

Прва жртва те једностраности је Вук Бранковић, који стоји на челу огромне колоне "отписаних" којима се на различите начине вековима суди. То је наличје Видовдана које су створили самопроглашени родољуби који превиђају смисленост Косовског завета свођењем свега на Кнежеву клетву. Они на свој начин воде битку са својим неистомишљеницима, једни се диве Гаврилу Принципу, а други Жикици Јовановићу. Превиђају да зло добра донети не може, неће да виде да је свако човекоубиство братоубиство. Нико не може толико да сагреши да би неко имао право да га убије на основу своје саможиве одлуке. Под теретом површног патриотизма појединци умишљају да имају право да елиминишу све своје неистомишљенике по кратком поступку. Такво мишљење нема никакве везе са опредељењем светог кнеза Лазара за Царство Небеско. То је пркос Лазаревом опредељењу, бесмислено јунаштво које обесвећује светињу људскога живота.

Скоро сви тумачи видовданских догађања превиђају касније догађаје и узвишено служење кнегиње Милице Богу и свом роду. Она се храбро суочила са животном стварношћу, носећи бол због губитка супруга и браће. Снагом вере у вечни живот разумела је да мора устати и суочити се са новим животним изазовима. На тај начин је зауставила даљи ток пораза на бојном пољу и добро је препознала тајну вечности. Знала је да је Лазарев избор Царства Небеског тријумфално опредељење, а не губитничко самозаваравање. Разумела је да је он кренуо на Косово поље руковођен јеванђелским човекољубљем као себедавањем за другога, а не пркосом, инатом, мржњом и осветом. Тако да његова жртва није губитак живота него је тражење Царства Небеског.

Мудра и храбра кнегиња то је добро знала и због тога је имала снаге да убеди своју кћер Оливеру да пристане да оде у харем султана Бајазита. Овај узвишени чин саможртвене љубави мајке и кћери треба промишљати са узвишеним поштовањем. Никако не треба то проглашавати издајом и "сарадњом са непријатељем", како смо често склони да закључујемо оптерећени идеолошким једноумљем у револуционарној испражњености и обесмишљености.

Милица и Оливера показале су спремност да снагом саможртвене љубави надиђу тежину тренутка у коме се налазио њихов народ. Нису хтеле да гурају свој народ у ново безнађе проглашавајући своју част за народни интерес. Због тога никако не треба проглашавати за издају пристајање свете кнегиње да уда кћер за човека који је нанео велико зло српском народу.

Узвишеност себедавања показали су у своје време и велики српски патријарси Арсеније Трећи и Арсеније Четврти, као и војсковође и војници Солунског фронта. Сви они су имали снаге да се издигну изнад суровости тренутних догађања промишљајући будућност смислено и реално у контексту вечности. Знали су да на крају добро увек победи и нису се предавали безнађу пораза.

Када на овај начин промишљамо историјске пристанке и уступке, од оног Немањиног прихватања самопонижења пред Цариградском масом уместо напада на његове сународнике до савремених уцена "великих" видећемо да је мудрост у прихватању могућег. То је у своје време разумела Милица и њена млада кћер Оливера, као и оновремена властела. Одлучили су да сачувају оно мало преосталог народа жртвујући сопствено достојанство. Знали су да би противљење довело до већих жртава и зато су својом жртвом уложили у будућност сопственог народа.

Неопходно је најпре превазићи једностраност идеја о губитку и добитку свеукупношћу промишљања о стварној добробити човечанства. Кроз такав начин промишљања и поступања сваки појединац и све заједнице изграђују систем одговорности и оптимизма. Ту треба да важи правило да "велики" увек служе "малима" и тако сви заједно узрастамо у човекољубљу.

Упитајмо се и ми да ли и колико разумемо такве поступке, и не проглашавајмо никога унапред издајником или јунаком, измеримо све степеном спремности на жртву. Упитајмо се и колико смо спремни да волимо и оне које сматрамо својим непријатељима. Имамо времена до следећег Видовдана, али потребно је да не тражимо кривце већ прихватљива решења. То ће веома обрадовати и Светог кнеза Лазара и свету кнегињу Милицу - Преподобну Евгенију и све свете, а пре свега и изнад свега Бога Који је Љубав.

Протојереј проф. др Љубивоје Стојановић (Новости)