23. фебруар 2011.

Сто пута да се родим, сто пута бих била наставник ликовног васпитања, тај посао ми причињава огромно задовољство, каже Зорица Кајевић.

У слободно време бави се сликањем пејзажа, уметничком фотографијом и путописним репортажама. Њена слика манастира Хиландар, икона Светог Саве и портрет Вука Караџића красе зидове ове школе, а радила их је за прославе Савиндана.

Колеге кажу, прави човек на правом месту, а ученици да је једна од најомиљенијих наставница.

Дугачки школски ходници иако препуни дечјом грајом, мирисали су на свежину и били претворени у читаве галерије, а спортска сала (место догађаја) у амфитеатар, и све је некако било на свом месту, као срасло. Ред је, кажу, чекамо важне госте, за Савиндан.

Започињемо разговор са ђацима на познате теме, оцене, наставници, другарство, симпатије. А одговор на питање какав треба да буде најбољи учитељ или наставник добили смо брзо и лако, јер су били сигурни.

„Најбољи учитељ или наставник треба час да подели на три дела, каже, Буцко. Први да буде за причу, други за учење, а трећи за смејање“, слажу се остала деца и препоручују Зорицу Кајевић, наставницу ликовног васпитања, једну од најомиљенијих у школи.

Она у овој школи предаје ликовно васпитање већ десет година. Зна да је омиљена међу ученицима и скромно додаје да међу њеним колегама има још доста изузетних просветних радника.

– Сто пута да се родим, сто пута бих била наставник ликовног васпитања, каже и додаје, тај посао причињава огромно задовољство. Деца воле предмет и доживљавају га на сасвим други начин од осталих. Без дефиниција, без задатака, без испитивања, једноставно, програм се реализује на један сасвим други начин, маштом, инспирацијом, слободом у изразу...

Родом из југоисточне Србије, из Бабушнице, седамдесетих је као и хиљаде српских студената дошла у Скопље да се школује и завршила Педагошку академију. Судбина је хтела да свој животни пут настави у Македонији, удала се у оближње село Бањане.

– Све је било у реду, осим каријере. Најзад, 2000. године добила сам посао у Кучевишту у ОШ „Ћирило и Методије“, док сам часове до пуног фонда предавала у Сандеву, у ОШ „Александар Урдаревски“. На моју велику радост и данас радим у овим школама, каже Зорица.

Додаје да је по запослењу уписала додипломске студије на ликовној академији, педагошки смер, одсек сликарство. Дипломирала је на тему Стара архитектура на Скопској Црној гори под менторством професора Рубeнса Корубина.

Кад посао представља задовољство и резултат је неизбежан. Ликовна секција којом руководи ова наставница једна је од најуспешнијих у школи. То потврђују бројна признања ушколским витринама на општинским, градским, државним и међународним манифестацијама, од којих издваја Међународни дечји фестивал у Пољској, одакле су донели вредне награде.

– У досадашњој пракси имала сам прилику да радим са бројном талентованом децом. Међутим, већина њих се није осмелила да заплива водама будућих уметника. Само тројица мојих ученика је успело у томе, а то су Мирослав Славковић који је прошле године дипломирао вајарство на Ликовној академији, његовим стопама иде Дарко Комненовић који је на другој години и Стефан Нешковић који је ученик Средње уметничке школе. Задовољна сам њиховим успехом, али очекујем конкретно – уметничка дела.

Зорица каже да њен задатак као ликовног педагога није само у томе да научи децу да цртају, већ да науче да свет посматрају са уметничке стране. Труди се да својим ђацима објасни како да естетику примене у свакодневном животу. На пример, како да обрате пажњу на начин одевања, како да оплемене своју животну средину, како да ураде декорацију употребних предмета. Речју, како да правилно искористе своје слободно време, а да притом уживају.

– Волим да радим пејзаже, а омиљена техника ми је уље на платну. Скопска Црна гора је врло живописан предео па у последње време у мени преовладава жеља за уметничком фотографијом и путописном репортажом, а ученици имају прилику на секцији да упознају та искуства, каже наставница.

Поводом ранијих прослава Савиндана она је урадила три слике: манастир Хиландар која краси наставничку канцеларију, затим икону Светог Саве и портрет Вука Караџића.

Школско звоно означило је крај великог одмора. Време је да се крене у учионице. Безбрижни су били они ученици чији ће следећи час да се подели на три дела, и биће времена за причу, учење и смех

Стара школа

ОШ „Ћирило и Методије“ у Кучевишту је најстарија у крају, основана је 1780. године. Настава се у почетку изводила у манастиру Св. Арханђел. Описменила је многе генарације, а данас у њеним клупама знање стиче 227 основаца, од којих наставу на српском матерњем језику похађа 61 ученик уз помоћ 22 наставника и 8 учитеља.

Братска сарадња

ОШ „Ћирило и Методије“ из Кучевишта и ОШ „Свети Сава“ из Трстеника побратимиле су се 2006. године на иницијативу Македонско-српског друштва Шар-планина из Крушевца. Повеља о братимљењу и сарадњи потписана је у Скупштини општине Чучер–Сандево.

Н.Р.К.