08. јануар 2016.

Као директни потомак покланих поречких Срба код Дервишке њиве, јавно тражим опроштај од Бога и Спаса нашег Исуса Христа (Богомладенца), што на Бадњи дан ове године нисам смогао снаге да пођем, обиђем и будем у селу Манастирец у Поречу нашем заборављеном и прежаљеном.

Одам тако, дужно поштовање својим прецима који су оставили кости, који су побијени само зато што су били и остали Срби. То им је био једини грех, који Бугари нису могли опростити. Њима је српство остало укорењено.

Али питам себе, питам и остале Србе у данашњој Македонији, политичке прваке, самопроглашене лидере, али пре свега нашу амбасаду и госпођу Душанку Дивјак Томић зашто није посетила ово место. Зашто није била тамо. Зашто је заборав и нехај преовладао, зашто не знамо и не желимо да знамо ништа о овом грозном и гнусмом чину.

О патњама нашег народа у том крају, могао бих још пуно тога да кажем. Зашто је рецимо самопроглашени лидер Срба Иван Стоилковић први човек Демократске партије Срба у Македонији заобилзаио ове Србе иако је ишао са својим коалиционим партнерима из ВМРО ДПМНЕ у ове крајеве, на митинге уочи избора, кад су им гласови, преко потребни. Посећивао је и Кичево и (Македонски) Брод? Истицали су као партија именом и презименом човека који тобоже организује превоз из тих крајева за стогодишњицу на Зебрњаку, а уствари само су хтели да се похвале како имају људе по регионима. Нит је превоза било, нити човек зна о чему се ради. Могу да замилсим како је по другим крајевима широм земље.

Зашто никада није чуо ни једну једину поплаку, проблем локалног живља, које је у континуитету страдало и било маргинализовано. Зато је данас пусто, зато нестају села и људи.

Кукавно српство угашено, рекао би Његош.

Нека је слава и мир душама поречких побијених Срба.

Драган Илић