14. август 2017.

И ове године стара прича. Одржава се Пиволенд, а да ми нису скренули пажњу, не би ни приметио. Потичем из урбаног миљеа Скопља, где се праћење сличних дешавања подразумева.

Али, ето Пиволенд, не пратим. И не посећујем. И не само ја. Познајем урбану екипу у граду, и тачно знам, нико не прати и не посећује. Поставља се питање, коме је намењен Пиволенд који претендира бити урбан. А да, сетио сам се . Пивопијама. Увек губим из вида име фестивала.

Шалу на страну овај фестивал и није намењен поклоницима добре музике. Иде се на масoвност, па се нивелација укуса подразумева. Како иначе објаснити уочљиво одсуство најбољих домаћих бендова. Ту пре свега мислим на Бернис Пропаганду и Д Џон. Можда политиком. А шта друго. Бернис Пропаганда је бенд каквим би се дичили сви велики светски центри. Укључујући Београд. Хипнотичка појава њихове певачице, Кристине Горовске, оставља вас без даха. Што се мене тиче, Кристина, клањам се до земљице. Ове године, једина светла тачка је тетовски реге бенд Конкоринг Лајон. Нису лоши.

Кад је у питању електронска сцена, стање је још поражавајуће. Имамо врхунску сцену, а дј-еви који се годинама букирају су прича за себе. Јад и беда. Али је зато, дј Славе, увек ту. Резиденд. Фали само Кирил Џајковски, па да журка буде "права". Само у Скопљу имате поклонике "урбане" културе којима је поменути Џајковски, добар музичар, баш кул.

Оставимо по страни циљ организатора и њихову концепцију. Коју, иначе и немају. Све је фундирано на довоћењу неколико познатих српски бендова, по њиховом укусу. А о укусу градске власти, ил тачније оног ко у њено име букира бендове, илузорно је трошити речи. Знају за неколико извиканих бендова, "великих" у њиховим очима. Уствари, можда, ни то није у питању. Једноставно, зихерашки, букирају бендове за које претпостављају да ће привући највише посетилаца, баш посетилаца, а не поклоника музике. Што више посетилаца, више попијеног пива. Тим задовољнији спонзори.

Како иначе објаснити наступ Ван Гога и Сарса . Два просечна, па и испод просечна бенда. О Ван Гогу , уопште не бих трошио речи. Нема потребе. Све је јасно. Појма немају. Они су вам, рок енд рол Цеца. Отуд и масовност. Сарс су обећавали, на почетку. А докле су стигли. Свирају их по свадбама, прецизније отварају свадбе. Погаћате "Лутком".

Ово и не би било тако трагично да у Србији не постоји ,гомила, не зна им се број, генијалних, дословно генијалних бендова. Поменимо само неке: Репетитор, Канда Коџа и Небојша, Дарквуд Даб, Ајзберн, Страи дог, Сви на под, Земја грува, Артан Лили и тако у... недоглед, како певају Дарквуди на свом другом албуму. Мени омиљеног. Ако се добро сећам, а увек се добро сећам, те године, кад су били Дарквуди, тад сам први пут, а испостави се и задњи, посетио "манифестацију". То је можда и права реч, манифестација. Горибор се распао, а ми нисмо имали ту част да их видимо. Каква штета. Какав бенд. Највећи. У светским оквирима. Без имало претеривања.

Артан Лили су пре два месеца свирали у Скопљу пред 80. људи. Било је врхунски. Можда се и подразумева, да најбољи бендови свирају пред малом, одабраном публиком, јер старо, проверено, правило гласи - култура је за елиту.

Дејан Силјановски