Грађани Македоније «шареном револуцијом» показују да је њихова држава погодно тло за борбу против узурпираних институција. Палета разних боја заједно са опозицијом тражи промену у политичком сивилу које влада бескрупулозно већ десет година, написао је 14. јуна 2016. за сајт Спона, Милош Стаменковић из Куманова. .

Један подсетник за сагледавање политичке реалности, шта се у међувремену променило уочи нових ванредних избора..

- Промена у политици је у ствари промена лоших кадровских решења. Као по правилу, највећа препрека налази се на лидерским позицијама. ВМРО-ДПМНЕ била је прихватљива опција значајном делу грађана, али је неприхватљиво да неколико појединаца узурпирају систем и да доктрину «Македонац» претворе у Панама идеологију.

Исти проблем срећемо и код малих партија. Најизраженије је код оних субјекта са етничким предзнаком. Зато је неопходан позив малим националним партијама, које су освојене тендер политиком, да подигну свој глас како би се изборили за своја права која им по уставу и законима припадају.

Срби, Роми и Турци постали су део визије Николе Груевског о античким Македонцима са словенским писмом и бугарским генима. Проблем постоји и у мањинама које не функционишу од окова малих диктаторчића који су се игром судбине нашли на водећим положајима. Све док имамо Ивана Стоилковића и Амдија Бајрама, као самопроглашене лидере Срба и Рома шансе за грађанско друштво су на нивоу научне фантастике. Исто је као да говоримо о откривању нуклеарне фузије у бенегдиктанском манастиру у Шпанији на крају 17 века.

Да се лидери сами проглашавају најочитији је пример Срба. Претседник ДПСМ-a, Иван Стоилковић, никада у политичкој каријери није проверио подршку српског становништва. То је највећи апсурд политике у Македонији. Више од дванаест година у Скупштини без и једног јединог објашњења зашто се тамо налази и кога он представља. Никада нисмо чули нити видели постављено питање као и активност за остваривање пројеката и нових напредних идеја. Његов учинак на повременим прегледима «мој посланик» увек је био – нула.

Зашто власт тражи слепе поданике, а не људе који имају интегритет, морални и интелектуални капацитет као и подршку локалног становништва? Коме је у интересу да се Срби идентификују са естрадним звездама? Можда је најважније питање зашто се Срби самоуништавају? Зашто се спречава да дознамо која је права политичка и културна вредност Срба у Македонији?

Њихово бројно стање и утицај су познати, посебно у североисточном делу земље, Скопској Црној гори као и у Прилепу и Битољу. Али, широј јавности остаје мистерија зашто су представљени од некога коме нису дали подршку, поверење и мандат да их заступа. Ако постоји, зашто се ДПСМ никада није усудио да је провери? Срби у Македонији знају зашто. Зато јер захваљујући свом «лидеру» служе за подсмех.

Можда је данас прилика у овим турбулентним временима, не само за Србе, већ и друге националне заједнице, да се преброје и виде колика је њихова реална моћ. На почетку би сви Срби који се стиде да их предводи медиокритет и полуинтелектуалац, екс комуниста са лошом националистичком фасадом познатији као МК варијанта Срећка Шоића, да траже захтев за промену Устава да би могли да се упишу као Мароканци. Могу тражити и другачији назив, Мароканац је само пример како да се одвоје од политиканата и умишљених полубогова у магарећој кожи.

У оваквом отпору се назире излаз из безизлазне ситуацији. Јер, ДПСМ која изворно треба да се бори за права Срба данас је бизнис фирма предвођена Стоилковићевим поданицима постављених по принципу послушности и неквалитета. Тачније «лидер» мери квалитет својом висином зато се и Срби у Македонији налазе на тако дубоком дну.

Парадоксалано, руководство ДПСМ-а није предузело апсолутно никакву активност у интересу Срба. Сви битни параметри српских интереса у овој земљи су уназађени – култура, образовање као и права на слободу вероисповести.

А, странка «успешно» функционише захваљујући борби албанске УЧК-а из ратне 2001. и уставних остваривања Охридског мировног договора. Из договора произилази интеграција Албанаца у институције, а простим рачунањем процента, по националним квотама то се рефлектује и на друге мањине. Жалосно да је ово «велики» успех Срба.

Морамо потенцирати да је Стоилковић изразио своју захвалност Али Ахметију за отварање нових административних радних места. Својим присуством у Влади и у владајућој коалицији, представник Срба без никавог устручавања учествовао је у признавању самопроглашења независности Косова. Изузмемо ли опаску «ограђивања» и «уздржаности» са скупштинске говорнице којом је покушао да прекрије срамоту. Он је део истог тима који је гласао да Косово постане и члан УНЕСКО. Не само што ради на штету Србије, већ се директно, са својим коалиционим партнерима, бори за великоалбанску каузу. Зато и с правом Срби из Куманова гледају на њега као на албанског хероја.

Све то једноставно налаже неопходност промене тог стања. Јер, сви Срби који мисле и убеђени су да заслужују боље за себе и своју децу, заједнички морају да пронађу одговоре на питања: Ко нас и како представља? Шта можемо да променимо? Шта смо постали?

Да ли ће српско питање остати ситниш од тендера између ВМРО-а и ДУИ-а, или ће се наћи људи који желе и могу да сачувају српску културу, језик, духовне корене и традицију у својој најлепшој форми? Уз помоћ социјалних мрежа у данима политичког прерачунавања у кризом захваћеној Македонији, почиње наговештај отпора угрожених мањина. Отпор за повратак изгубљеног достојанства.

Милош Стаменковић, Куманово

stamenkovicmilos@yahoo.com