Срби су Кајмакчалан звали Капија слободе јер су ту први пут поново закорачили у своју земљу. Битка је завршена 30. септембра 1916. године, а победом српска војска је успела да заустави бугарску офанзиву вођену против положаја савезничких снага француског генерала Мориса Сараја.

Тиме отворен простор за пробој Солунског фронта и тријумфалалном победом савезничких снага окончање Великог рата.

Уједно ово је била и прва победа српске војске након напуштања Србије и Албанске голготе. Данас је тамо на врху Кајмакчалана мала спомен-црква (капела) Пророк Илија а подне ње и костурница земних остатака српских војника,.

На улазу и храм изнад врата уклесана  је посвета краља Александра Карађорђевића: "Мојим див-јунацима неустрашивим и верним, који грудима својим отворише врата слободи и осташе овде као вечни стражари на прагу отаџбине!”

Кајмакчалан - симбол краја страдања и почетка коначне победе. Није довољно рећи само то. Ова кота на планини Ниџе, некадашња државна граница Краљевине Србије, Врата Србије или Капија слободе, поприште славе и страдања, није успела да спречи српску војску да, посебно мотивисана, незадрживо крене у пробој и да учини оно што је непријатељ сматрао немогућим, да ослободи своју отаџбину.
Од тада, данас и за сва времена на овој Капији слободе, усправни у јуначкој погибији, стоје на вечитој стражи српски војници које никада нисмо заборавили у својим молитвама. Пет хиљада наших предака и срце Арчибалда Рајса завештано речима: „...Ја сам волео српску земљу и драга ми је помисао да ће моје срце почивати и нестати на најпоноснијем врху српских земаља, близу другова које сам гледао како умиру.“

Битка на Кајмакчалану добила је митску димензију. Пре него што је и почела на бојном пољу, за њу се месецима водила борба српске команде са савезницима.
Намера савезника била је да се појединачне јединице Српске војске припајају савезничким армијама.

Наша Врховна команда је била свесна да таква одлука има и огромну политичку димензију, па je упорно тражила да се Српска војска бори (цитирам): „као целина и као посебна група армија, да на Солунском фронту мора да добије свој одсек операција и да у оквиру општег плана Савезничке команде има самостално командовање.“

Отпори савезничког руководства били су снажни, упорност српске Врховне команде још жешћа, мада је у интересу помирења и војвода Петар Бојовић са места начелника Генералштаба померен у 1. Армију да командује.

На послетку, Српска војска је сачувала своје национално својство, сопствени опстанак као целине, аутономију и достојанство.