03. јануар 2015.

Душан Јовановић, (1939) режисер и драмски писц, рођен у Београду, за време Другог светског рата живео у Скопљу, а од 1951. живи и ради у Словенији.

Са Љубишом Ристићем обележили су позориште у тадашњој Југославији, посебно са својим радикалним ставовима у тзв. политичком театру, који је по Јовановићевим речима добио егзистенцијалну димензију – позориште грађанске свести.

По драмском тексту „Ослобађање Скопља", направљене су неколико представа у Југославији и подигли су прашину.
Након неколико година Раде Шербеџија, који је играо у истоименој представи направио је филм на чијем је снимању дошао и сами Јовановић у Македонији.

У интервјуу за Утрински весник Јовановић објашњава детаље из ове своје како се мисли аутобиографске приче.

Представе су постављене 70-их и почетком 80-их година?

Да, забрањена је била у Словенији. Велики словеначки писац Иван Потрч био је председник Савета драме и рекао је како није у реду да се бестидно сраме партизанске мајке, али су се побунили глумци Борис Каваца, Марјана Бреца и успели су да је врате на репертоару.

Љубиша Ристић је и поред проблема поставуио комад у Загребу.

Имали смо одлиачан пријем у Аустралији.

У Сиднеју, Мелбурну, Перту. Публика је долазила сат ипо раније читајући програм. Било је то посебан доживљај. Сада сам видео 35 минута кадрове филма који се сникма и расплакао сам се. Пун је емоција.

Филм је желео да реализује и велики српски режисер Живојин Павловић?

Да, међутим поред њега, и етнички Албанац, Ник Манискалко из Чикага, јер смо у часу са свим потешкоћама реализације представе и замисли филма наишли на њега – живео је у суседству. Дошао је да види представу и иако ништа није разумео заљубио се на први поглед. Понудио је смештај, помогао колико је могао и сањао је да од „Ослобађање Скопља" направи филм. Године 1981/82 дошао сам код њега са том намером , повео Рајка Грлића из Охаја. Манискалко је желео да Ванеса Редгрејв игра Лицу али није успео да га сними а затим је умро.

Иако се филм одвија за време рата, то није војни филм . То је прича о једном дечаку а рат пролази кроз његове очи и душу. Нема идеологије. Што је реткост. То је једна врста сећања.

Савременост

Моја идеја је одувек била да се направи савремени театар, Позвао сам своје другове: Љубишу Ристића, Цацу Алексић, долазило је доста младих таслентованих, Вито Тауфер у то време дебитант. Продирала је нова енергија - нови стандарди и организацијски и маркетиншки, поставили смо нови систем вредности.

Има ли данас политичког позоришта?

У последњих десет година политичко позориште је постало јефтина атракција и пропаганда. Политички театар постао је мода. Данас је то везано за лични ризик.

Овај рат је уништио једну дивну земљу. Уместо тога, сада имамо државице / патуљке. Требали смо да направимо политичку драму „Снежана и седам патуљака". Изгледа као шала, али није даеко од истине. Када говоримо и о политици, нико данaс није дорастао оној политичкој гарнитури тадашњој држави. То је била цела галерија великих југословенских дипломата, политичара, нису били неки провинцијални локални типови, иако је мкожда и тада било по неки који није био на високом пијадесталу, али су то ипак били велики формати, што данас није случај, закључио је Јовановић у Скопљу.