На Ђурђевдан, 6. Маја, празнични Дан храбрости Бугарске армије, на бугарском војничком гробљу у Новом Селу, надомак Струмице, у време и упркос ванредног стања и спровођења рестриктивног режима за спречавње ширења епидемије коронавируса, одржана је  панихида коју је служио владина неканонске Македонске православне цркве Наум.

Масовну ђурђевданску поворку на литији у Струги, пак, предводио је други владика МПЦ, Тимотеј, са иконом и цветним аранжманом у бојама бугарске заставе...

А, нама Србима овде полупане табле, богослужбено прикривање које траје у катакомбама и забрана уласка у костурнице у криптама освојених храмова. Наравно. Шта друго за очекивати.

Ми смо Срби, нисмо људи. Ми смо марва, за клање и понижавање. Грађани другог, трећег реда. Дежурни кривци.

Ми немамо Цркву. Имамо само муку, тугу и бол. Немоћ. Остављеност. Нехај. Готово прецртани. Избрисани. Отписани.

Понављачи историје. А и она нам се понавља и огледа преко истих искустава. Пресликане сцене и опомињући примери од пре 100 година. Егзархисти вршљају. Патријаршиста - нема.

Нема ко да организује и ко да држи панихиде. А зашто панихиде окупаторима, србоманима и зликовцима ко што смо ми? Ми смо и градили и „клали“. Сами себе. Баштинили и омеђали порте и дворишта богомоља, уткали себе у камен, да би вајни „духовник“ на мотору, „исихаста“ Наум замандаљивао и башкарио се.

Ми још не знамо ко је све овде живот дао за српство, а не да службу појемо.

Ми смо недостојни имена нашег.

Нечујни и невидљиви србомани у катакомбама.

И све оне расуте кости наших предака, крстаче, хумке, наших војника, прадедова, знаних и незнаних, цивилних мученика. Појали смо и кадили, у оним видљивим и невидљивим линијама, засеоцима, криптама, узвишицама, и низинама; без возгласа. У једном гласу. У магновењу. У гнезду орлова и у тишини корњача. У пустоловинама. Пећинама Пореча. Равници југа, у валандовској котлини, прашини Пелагоније, у мистици Азота, у долини Треске, Матке, у вулканском праскозорју Леснова, у тишини Тиквешког језера, у малом Опленцу у Демир Капији, кроз буру Кајмакчалана, у бројним задужбинама Скопске Црне горе...У Марковом манастиру...Бањану. Нагоричину. Љуботену. Купајући се у забораву Преспе. У Бачу, Скочивиру, Живојну. У махалама Кратова и Тетова. У сенци смрти. У сну и на јави. У Врутоку, одасвуда нас је гледла света лоза Немањића. Ктитори и властела. У Трескавцу и Вароши. Зрзе нас је крепило.

Ми, нисмо ни знали шта је све то од нас сакривено. И, шта нас чека и шта толико куражи да опстанемо. А нестајемо. Годинама. А ту смо.

Очито, први пут после 80 година, појемо заупокојене тропаре. Баштинимо задушнице.

Зато су погледи били тако унезверени. Чудни. Поступци необјашњиви.

Влажни светоглед пун наде.

Зато је пошаст искушења порасла. Нарасла. Пањкавост оличила врлину. Зато смо се сенкама предали. Зато што су нам гробља...огледала.

„Немојте никад бити у већини, у већини су мртви“, каже стара народна.

И заиста, мртви су у већини. Више је људи који су живели на земљи и умрли него оних који сада њом ходају.

Ако не верујемо да је Христос сишао у Ад, сломио његова дотле запечаћена врата и отворио умрлима могућност преласка у вечност – онда они можда заиста умрли и нису важни. Ако не постоји у будућности могућност нашег сусрета са њима, чему онда толико бављење прецима?

Наша се реалност не да сагледати.

Свели смо се на мањину. На неколицину, али нађе се и у тој шаци, спремност за нови зов, по нешто за прегнуће ново. Зазаточенике. Једни друге.

Боримо се да не очајавамо. Јер, Господ љуби смирене срцем,и срце смирено и скрушено Бог неће презрети, не очајавајте јер се сила Божија у немоћи пројављује.

Не очајавајте јер је самоспознаја своје ништавности (држање главе у аду) највећи дар и највећа врлина коју човек може да поседује, јер нам помаже за стицање највеће хришћанске врлине смирења, јер Господ припреми Царство Божије за смирене и кротке.

Од Господа тражимо помоћ у подношењу патњи, да се ослободимо замке очајања и како вели апостол Петар: Све своје бриге положите на Њега. И тако, Њему предајемо и дух и кости наше, које ће већ сутра лежати у некој новој раки. И можда ће све ово бити прах и пепео, и све ове наше велелепне богомоље...али нада у Њега остаје и зато се изнова сећамо да је Христос међу умрлима зато да ослободи и њих и нас. Ако Христос не ослободи из Ада умрле, чему ми да се надамо? Сви ми окусићемо смрт. Није случајно што се Васкрсење Христово приказује као излазак Христа из Ада. А за собом Он повлачи све праведне који му стреме. Кренимо.

Милутин Станчић