10. новембар 2010.

На петом километару северозападно од Куманова, у плиткој долини пограничног појаса, налази се село Речица. Према постојећим и доступним документима Речица је основана 1922. године. Први становник овог, данас напредног села, био је извесни Стоил Томић, који је са својом супругом дошао из Стајевца код Трговишта.

Његови потомци који носе презиме по имену прадеде, и данас живе у Речици. Наредних година населило се неколико српских породица из околине Смедерева, Зајечара, Пирота, али свакако најбројнији житељи данашње Речице су пореклом из пчињског региона, тачније из Трговишта и Радовнице односно из тамошњих околних насеља. Назив Речица настао је спонтано, кажу старији мештани, по поточићу, речици, која протиче  средином села.

Речица данас има 140 домаћинстава и око 550 становника. У недавно реновираној основној школи наставу похађа педесетак ученика од првог до петог разреда на македонском језику. Селом доминира, првенствено због свог положаја, не тако велика црква Света Троица, грађена прошле деценије од средстава житеља Речице и одређених донатора и добротвора. Испред цркве се налази споменик оснивача ове релативно нове насеобине.

Јужно од месне богомоље простире се фудбалско игралиште, као велики зелени тепих. Основни извор егзистенције сељана Речице је – пољопривреда, пре свега ратарска производња, делимично сточарство, као и занатска занимања. Осим неколико продавница колонијалне робе,у селу нема изграђених производних погона, као ни угоститељских или трговинских фирми. Речица је повезана са Кумановом тесним асфалтним путем који је у веома лошем стању. Село нема сопствени водовод. О канализацији и да не говоримо. Људи се снабдевају водом из својих бунара, махом помоћу хидрофора.

Градоначелник општине Куманово Зоран Дамјановски нам је обећао да ће наше село ускоро бити прикључено на канализациони систем такозваних малих станица за пречишћавање отпадних вода који треба да се изгради за неколико околних села и да се повеже са главним колекторским системом у граду - каже председеник месне заједнице Речица, Валентин Стоиловић.

Давнашњи захтев мештана Речице је да њихова деца уче на свом матерњем, српском језику. То датира практично још од првих дана друге Југославије. Одмах по завршетку Другог светског рата, како подсећају старији сељани, тадашње новоформиране македонске власти нису прихватиле такве захтеве и зато се и данас настава у школи изводи на македонском језику, иако у Речици живи скоро стопроцентно српско становништво.

У неколико наврата последњих година смо покренули питање наставе на српском, макар и факултативно, неколико часова недељно. За текве захтеве имамо подршку и Амбасаде Републике Србије у Републици Македонији, али за сада нема конкретних резултата – каже први човек месне заједнице Стоиловић. Уз извесну, нескривену бојазност да ће деца имати тешкоћа у даљем школовању на македонском језику, али и из других разумљивих националних разлога, родитељи и њихова деца желе да уче на свом, матерњем, српском језику, додаје Стоиловић.

Речица је једно од ретких села севера Македоније у коме нема масовније миграције становништва у Куманово, или у друге градске средине.

Старина Ђерасим „растрошио“ други век

У Речици живи сигурно један од најстаријих становника Македоније – Ђерасим Живковић. Старина је већ годину дана „растрошио“ други век – са 101 годином. На његовој старој личној карти пише да је рођен петог маја давне 1909. у Радовници, у Србији.

Упркос прогураном столећу, за његове  године, веома витални дедица каже да га здравље до сада добро служи. Једино се жали да слабије чује и види, али да још увек попије, како вели, „по неку ракијицу, понекад пиво, или чашицу вина“. Тврди да је то – лековито, нарочито од када је пре двадесетак година био пуштен из болнице као – безнадежан случај.

Деда Ђерасим сматра да му је „чашица домаће ракије продужила век и поред црних лекарских прогноза“. У његовом подсећању на догађаје из прошлости нема много празних страница. Не зна дали постоји тајни чаробни рецепт за дуг живот. Код њега је, једноставно тако. Каже, понеки из његове лозе доживе стоту, а други, пак, оду прилично млади. Признаје, није се клонио ни дувана, нити масне хране. А и живот га није мазио, као уосталом и друге његове савременике и исписнике. Живео је, вели, „обичним животом сељака и рудара“, протканим углавном – немаштином. Борио се за сваки нови дан. Пензију од 7000 денара  заслужио је радећи тежак рударски посао у суседном Лојану. Са супругом која га је, како каже, „одавно оставила и отишла Богу на исповест“, изродили су шесторо деце. Четири сина и две кћери. Сада живи са унуком и снахом најмлађег покојног сина, и не жали се.

Са бременом „стогодишњака и јаче“, деда Ђерасим још увек о себи може да брине сам. На инсистирање његових комшија испричао нам је зашто његову фамилију називају – „мечкари“. Елем, још док су живели у Радовници у Србији, његов прадеда је убио мечку да би се спасао – у самоодбрани. Био је снажан човек, права људескара,  и зато и данас његови потомци носе надимак који их сврстава у „јаче од мечке“...

– У Речици има 15 кућа мојих потомака, каже деда Ђерасим. И,  одједном, тако из чиста мира, практично усред започете реченице, усред разговора, старина запева, ону познату – „Под Ловћеном зелени се трава, по њој пасу до стотине брава...“

Његов унук Љубиша доноси горњи део тренерке фудбалског клуба Речица на којој је испод амблема  исписан број – 100. Објашњавају нам да је као највернији навијач заслужио поклон у част његовог стотог рођендана. На жалост, због астме и проблема са дисањем,  деда Ђерасим у последње време не може да гледа утакмице са свог „резервисаног“ места поред игралишта. Ипак, не напуштају га ведрина и оптимизам. То се видело и на растанку, у свом елементу и „стилу“ је био и када смо се поздравили и пожелели му још година живота.

Вуја дика Речице

Било кога да упитате у Речици који је њихов суграђанин најпознатији, сви ће вам, без изузетка, обавезно одговорити да је то фудбалер – Вујадин Станојковић.

Речица, кажу, има и доктора, инжењера, правника, технолога, агронома и стручних људи из других професија, угледних ратара... али Вујадин Станојковић је, без дилеме, најпрепознатљивије име  и то, како наглашавају, не само у Македонији, већ и на свим просторима бивше ЈУ федерације, нарочито међу љубитељима фудбала.

Популарни Вуја је поникао ту, у Фудбалском клубу Речица који је ове године прославио шест деценија постојања. Станојковић је веома успешно играо и био капитен београдског Партизана, играо је за репрезентацију СФРЈ, био и њен капитен. Наступао је и за неколико екипа у Шведској, на крају успешне каријере.

Фудбалски заљубљеник Милутин Миша Вељковић, кога сви у селу зову Уча, објашњава да је пре 60 година први пут донесена фудбалска лопта у Речицу из далеке – Канаде.

–И, од тада се овде успешно пише историја фудбалске игре, за коју се  и данас каже да је најважнија споредна ствар на свету. Наравно, фудбалски клуб Речица званично је основан и регистриван знатно касније, али почетак фудбала датира почетком педесетих година прошлог века, каже популарни Уча.

Речица, као и сваки клуб, у својој историји бележио је успоне и падове. Такмичио се у општинској лиги Куманова, затим на међуопштинском нивоу, потом у Козјачком региону, а највећи успех је улазак у трећу Македонску лигу 2004. године где се и данас такмичи. Фудбалски клуб Речица је једина сеоска екипа из кумановског региона која је својим квалитетом успела да достигне трећи по реду ранг у македонској фудбалској такмичарској организацији.

– Наше амбиције су да напредујемо даље, односно да се квалификујемо у Другу лигу, али главни проблем је недостатак финансијских средстава – каже некадашњи тренер Миша Вељковић Уча. Све што је постигнуто до сада заснива се на огромној жељи и ентузијазму свих у клубу и људи око њега.

Све је то на аматерској бази. Сви они играју првенствено из љубави према селу и зато што воле фудбал – каже председник клуба Валентин Стоиловић. Тако је и у осталим активностима. Сами су оградили игралиште, изградили помоћну зграду и свлачионице за судије, за домаће и гостујуће играче, све према прописима за такмичење у Трећој лиги. Неопходна средства прикупљју од сељана, у виду чланарине, а помаже и неколико имућнијих људи – локалних пословних људи, и оних који раде у иностранству.

Људи око клуба с поносом истичу да су посредством Амбасаде Србије, пре десетак година, гостовали у Београду и одиграли утакмицу са тадашњом екипом Обилића и БСК из Борче. За ту генерацију фудбалера био је то, како кажу, посебан доживљј који ће се дуго памтити. Амбасадор  Томислав Ђурин недавно је, поводом шест деценија фудбала у Речици, поклонио комплет дресова фудбалског клуба Партизан. Речица не треба да брине за будућност фудбала. Поред прве сениорске екипе, тренирају и они најмлађи, такозвани петлићи, као и мало старији – кадети. Они ће несумњиво наставити дугогодишњу традицију играња фудбала у Речици.

С.Ј.