Тамо није било ни једног објекта који би примио макар болесне. Војска је ноћила под ведрим небом, савезничка помоћ је остала на обалама острва. Храна се кварила и пропадала а само малобројни, који нису били потпуно изнемогли, могли су да помогну.

Он су били очевици трагедије која је данас потпуно непозната. Наиме, дневно је умирало стотину и више српских војника. Они су умирали на лединама,  под маслинама. Није било дрвета за огрев а комада је забранила да се секу маслине. Французи су сваки дан слали брод на којем је био исписан број три, да покупи болесне и мртве. Тада је настала изрека „ виђен је за тројку”.  Војници су били толико изнемогли да је једина разлика између живих и мртвих било испарење даха током хладних ноћи.

Војници које су пребацивали на брод знали су да их чека смрт. Сведоци из Моравске дивизије причали су касније су најстрашнији били погледи. Изнемогли нису могли ни да говоре, само су очи молиле да их не шаљу на брод.

Због великог броја мртвих, тела су полагана у море. Тако је настала плава гробница. Француски морнари у почетку су за ноге умрлих везивали тешке комаде метала. Али, већ после три дана нестало је тих тегова. Због тога су наши војници француским морнарима доносили камење.

– Кроз густу помрачину чуло се на француском: реморкер за мртве. Тај монотони глас звучи као да је са оног света. Глас који тражи своје мртве. Ми одмах издајемо наређење да и почиње одношење војника умрлих тог дана. То траје више од једног сата. Умрли се слажу на гомиле као сардине, написао је у дневнику Радомир Милаћевић из Моравске дивизије.

  Он је сведочио о томе да су душе огрубеле „имајући пред очима стално призоре све страшније од страшнијих”. Војници који су носили мртве то су чинили уз песму. То је сметало Французима. Негодовали су.

„Стану у глас сви викати као да су стали голом ногом на жар”.

Колико су Французи били потресени патњама Срба сведочи њихова пажња. Милаћевић пише да су Французи хтели да се туку са српским официрима који су били груби према својим војницима. Тукли су Грке који су Србима по високим ценама подавали храну и вино. Француски морнари су обијали сандуке са храном и звали Србе да једу и носе колико год желе.

На Крфу је болницу подигла принцеза од Поа. Она је била најбогатија жена тадашњег Париза. Болница је била оличење луксуза. А Срби су се чудили зашто је она напустила свог мужа и дошла да негује њих.

Српска елита тог времен није делила муке са обичним војницима.  Радомир Милаћевић бележи пример приликом посете болници 20. фебруара 1916. године. Никола Пашић и још неки српски политичари били су у пратњи француског генерала Мондезира. Генерал је хтео лично да се увери шта недостаје српским рањеницима и болесницима.  Он је ушао у болницу. Пашић и његова булумента су одбили. Молили су их али су они остали на путу изнад болнице. Француски генерал је у болници провео два сата.

– Бедници. Отишли су ништа не видевши, са уверењем да овде теку мед и млеко. Киша је падала, војници су лежали у у води и блату. Нема дрва за кување. Војници једу некувано, леже у мочвари и умиру, у масама, записао је сведок.