5. март 2010.

Последњи поздрав Моми Капору - српском  књижевном  чаробњаку У Алеји заслужних грађана на Новом гробљу данас је у присуству великог броја поштовалаца сахрањен један од најпопуларнијих и најчитанијих српских писаца, сликар и новинар Момчило Момо Капор (1937-2010).

Последњи поздрав и испраћај приредили су му његови "обични" Београђани о којима је као својеврсни хроничар овога града непрестано писао, али и његова браћа по перу и кичици и личности из јавног и културног живота града, Србије и Републи Српске.

Међу нима били су Љубивоје Ршумовић, Никола Кусовац, Душан Ковачевић, Игор Мандић, Милорад Вучелић, Вук Бојовић, Рада Ђуричин, Војислав Коштуница, Радмила Хрустановић, Корнелије Ковач, Мирјана Бобић Мојсиловић, Милош Шобајић, Слободан Ракитић, Адам Пуслојић, Александар Берчек, Оља Бећковић... Опело је служио владика Атанасије Ракита са свештенством београдске Саборне цркве.

- Смрт Мома Капора јединствена је прилика да се види је ли Београд жив или није. И већ на његовом испраћају уверавамо се да јођ живи 011, и да најврелијим сузама оплакује свог омиљеног писца, рекао је у опроштајној беседи испред капеле београдског Новог гробља, опраштајући се од „сабрата и кума", највећи живи српски песник, академик Матија Бећковић. Од велике господе коју је Београду подарила Херцеговина, Момо Капор остаје међу највећима као и понајвећи Београђанин међу Београђанима", рекао је Бећковић и оценио да је Капор написао колико једно удружење књижевника и насликао колико цела ликовна академија.

Подсетио је, такође, да је Капор својевремено записао да га историја никада није занимала и да "његово породично стабло не иде даље од његових ђонова". Био је од оних људи који не могу да остаре и остао је младић и у 73. години.

"Смрт је однела оно што је њено. Докопала му се тела, али његовом делу није наудила него га учинила још видљивијим и непоновљивијим него што је било", рекао је Бећковић коме је Капор у аманет оставио да се скупу обрати на његовој сахрани.

На комеморативној седници у Скупштини града Београда, говорили су градоначелник Драган Ђилас, писац, академик Добрица Ћосић, песник Рајко Петров Ного, сликар Милош Шобајић и Веселин Симоновић.

Ђилас је рекао да је Капор био симбол Београда и град ће му у знак захвалности на Ади Циганлији, "месту које је толико волео", подићи спомен обележје.

"Београд је Моми био центар света, својим стварањем давао је енергију и шарм овом граду. Момино место остало је празно", рекао је Ђилас на комеморативном скупу у Скупштини града.

Академик Добрица Ћосић рекао је да "нема ничега у Београду што чаробњак Капор није описао" и додао да "што му није стало у причу стало је у слику".

– У Србији постоје само два града који имају своје писце: Врање – Бору Станковића и Београд – Мому Капора. Та два српска писца уградила су своје дело у трајање и будућност својих градова. Момо је градитељ Београда који се преселио у његове књиге и слике; он је песник и сликар оног Београда који се са животом и развојем унепостојава. Он је лирски носталгичар за Београдом кога више нема. Капор је својом питомом добротом у суровим данима блокаде и босанског рата даровао људе ведрином и надом. Он се духовитошћу и иронијом борио против неслободе, тескобе, лицемерја и зла, љубазношћу, шармом, „срцем на реверу”, освајао је људе и старе и младе.

Не познајем савременика који је од Капора имао више пријатеља и пријатељица из свих сталежа и свакојаких својстава. У мом добу од писаца једино су људи Десанку Максимовић и Бранка Ћопића волели како су волели Мому Капора – истакао је Добрица Ћосић.

У име Академије наука и умјетности Републике Српске, од Капора се опростио Рајко Петров Ного: „Иако је објавио полицу књига, нацртао хиљаде цртежа и насликао толико слика, Момо Капор се до последњег дана будио са давнашњим прекором свог оца како од њега ништа бити неће. Од мајке је наследио склоност ка уметности, а од оца, херцеговачког горштака, презиме и висок притисак. Отац, високи и строги банкарски чиновник, патријархално уздржан, никад му реч није рекао ни о књигама ни о сликама, а опет, када је умро, у његовим ладицама син је нашао прегршт исечака из новина о својим изложбама и књигама”.

Капор, додао је Ного, није дозвољавао да му земаљски дани улудо теку. Умео је да шчепа дан. И ноћ, и ноћ. И да пролазним ноћима и данима утисне свој непролазни курзив којим је исписана његова хроника епохе која се са радошћу чита, а после читања вам пред очима још дуго трепери прамичак нечег и милог и светлог, и сетно неодређеног, што вас тера да се и нехотице осмехујете, а понекад и смрачите.

"Ако би једном Београд, као Атлантида потонуо, по Капоровим књигама и цртежима могао би се обновити до најситнијег детаља", рекао је песник Рајко Ного.

- Годинама сам посматрао његове виртузне и брзе цртеже. Сваки свој текст је нацртао, а сваки цртеж описао речима, па као да је том методом био претеча концептуалном виђењу тзв. Визуелне уметности, где је реч добила примарни положај над сликом. Онај цртеж Београда смештреног у велики српски опанак који плови Савом и Дунавом, посебно ме је привлачио као најлепша визија нашег града, па затим препричана речима које само Момо Капор знао да нам каже, рекао је Шобајић.

Момо Капор је, како рече Матија Бећковић, сада у бољем друштву, с Душком Радовићем, Браном Петровићем, Богданом Тирнанићем, Јованом Рашковићем, Петром Лубардом, Недељком Гвозденовићем...