Миланка Миловановић-Зафировска, пензионисана учитељица, искусни педагог, жена која је одгајила многе генерације у Куманову, осликала је свој пут од раног детињства до доласка у Македонију.

„Признајем:

Можда сам грешила. Можда много.
Онолико колико други нису смели.
Ал не дам ни мрвицу свога греха,
Чак и кад бисте је хтели.“

Емотивни номад у потрази за савршенством

О Миланки се писало као о песнику, романсијеру, приповедачу, уметнику и хуманисти... Била је аутор пет збирки поезије и прозе, добитник Новембарске награде града Куманова за просветну, културну, друштвену и стваралачку делатност; добитник високих књижевних награда као члан књижевног клуба, награђивана на фестивалима поезије, награђивана и као глумац, сценариста и режисер културно-уметничког програма. 

Активна волонтерка у невладином сектору, хуманитарка. Жена са душом сазданом од снова, емотивни номад у потрази за савршенством, сањар, идеалиста и ЧОВЕК. У њеним стиховима налазе се сви вечити трагачи за гралом правде и исконске хармоније, трагачи чији је смисао и сврха управо – тражење.

Рођена је као 11. дете у породици. „Зато сам, можда добила и таленат – по свим питањима“, говорила је уз осмех. Рођена је 24. јуна 1939. године у Крагујевцу, где је и завршила Учитељску школу „Милоје Павловић“. Као ђак генерације ослобођена је дипломског испита. Исте 1959. године долази у Куманово и почиње да ради у Основној школи „Вук Караџић“, у којој је провела читав свој радни век од 35 година. 

„Школу нисам мењала. Где сам почела, ту сам и завршила. Можда је то и реткост у Македонији, да цео радни век проведеш у једној установи. То му дође као лабудова песма…“

Миланка Миловановић-Зафировска је објавила збирке песама: „Свитање сећања“ и „Гарави сокак“, "Признајем", као и збирку поетских прича – „Укус греха“.

Путнички воз за Сталаћ

Јеси ли путовао путничким возом
обалом Мораве до Сталаћа?
Јеси ли јео са Милутином
из плаве торбе питу од спанаћа?
Јеси ли слушао жвакање сланине
као невешти хор?
Јеси ли срео оног Радишу
што не зна шта значи:
„Ne pas se pеnchez au dehors”
Јеси ли видео попа Драгојла
у масној мантији, са тамним крстом
и оног Рашу из Шаторње,
солунца са једним прстом?
Јеси ли видео Панту Сускемана
са целом четом слинавих голаћа?
Јеси ли путовао путничким возом
обалом Мораве до Сталаћа?
Ту сам научила сасвим просто
и сасвим лепо земљаке да волим.
Извади карту за воз до Сталаћа,
Оволико те молим!

Захваљујући сарадњи са Споном, Миланка Миловановић Зафировска, једна од ретких песникиња која у Македонији писала на матерњем српском језику, први пут је самостално и свеобухватно представила своје стваралаштво пред љубитељима поезије у Скопљу., а део њених песама први пут је казивала у Скопљу 2007. године на првој манифестацији Дани културе Срба у Македонији, у организацији – Споне.

Морава

Мораво, Мору Црном прадавно завештана, Мораво, Моро и Изгоро
У дугим ноћима Јужног Чекања јужно од тебе!
Мораво, последња Војвоткињо војводе Пријезде
и зрцало зидина и сенки што језде
и иду и иду никад не оду
и увек падну у Твоју воду,
на којој обали да седим и плачем,
Мораво,
са којих зидина у Тебе да скачем?
Мораво, Моро и Изгоро
У дугим ноћима Јужног Надања јужно од тебе!
Мораво, морам мостом,
да Ти и другу обалу бршљанова одгонетнем,
Мораво, морам водом,
да Ти у врбама скелеџију сретнем,
Мораво морам шибљем
што је све тамније и све гушће,
Мораво, где Ти беше извор, а где ушће?
Мораво, кад примаш воду Ибра
Прими и мене,
Из старе куле Пријезду са крвотоком жене,
Мораво, Моро и Изгоро
У дугим ноћима Јужног Кајања јужно од тебе!