28. фебруар 2018.

Управо га гледамо у другој сезони серије Убице мог оца, за два дана почеће емитовање ТВ серије Немањићи – Рађање краљевине а очекује се и емитовање серије Пет у којима је глумио, до краја године ће бити приказани филмови Јужни ветар и Заспанка за војнике у којима је такође глумио, ускоро је требало да почне снимање филма Отац у коме је добио главну улогу, у актуелном репертоару Југословенског драмског позоришта играо је у представама Метаморфозе, Разбијени крчаг, Сумњиво лице и Хамлет. Његова последња представа била је Хамлет чији је аутор адаптације Горан Стефановски, а редитељ Александар Поповски.

Јутро, 9. фебруар. Стигла туробна вест да је преминуо Глоговац. И то само пар недеља после вести да је уопште био болестан. Шта? Како? Нешто није у реду са космичком рачуницом. Није имао ни педесет година. Горостасни глумац на врхунцу моћи! Како ту преку чињеницу сада обрадити у глави и срцу? Где то сада паркирати?

Све се укочило као стоп кадар. Чекају ме часови на факултету и брдо дневних обавеза, али то постаје споредно и беспредметно.

Шаљем поруку сину Игору. Они су били другари, провели су дуге ноћи играјући таблу. Син се јавља телефоном, у гужви је, чува малу децу. Каже: "Био је тако добар човек." Осећам по гласу да је засузио. Каже: "Ово тражи хитну чашу ракије."

Стиже порука од Соње из "Времена". Потресена је. Пита да ли бих да нешто напишем. Следи порука са техникалијама. "Текст од најмање 4800 карактера са проредом." Мислим у себи, уф, добро је да се овако меша фарсично са трагичним, иначе би постало неиздржљиво.

Пишем поруку Тамари у ЈДП. "Драга Тамара, потресла ме је вест да је отишао наш Хамлет Глоговац. Молим те пренеси дубоко саучешће породици и колегама. ‘Лака ти ноћ, драги принче’."

Не очекујем одговор, ко зна какав је траур у позоришту. Али она се ипак јавља и захваљује.

Пишем Аци Поповском на Виберу, шаљем му Шекспиров цитат, на енглеском: "Ноw црацкс а нобле хеарт. – Гоод нигхт, сwеет принце, Анд флигхтс оф ангелс синг тхее то тхy рест!" Он ми враћа убитачном реченицом, на македонском: "Си замина принцот."

Ствар се витла као тамни облак. Отварам интернет. Позоришни Београд завијен у црно. И не само позоришни.

У глави ми се ређају слике, као на монтажном столу. Прорадила свесна и подсвесна архива. Нагли и неочекивани попис, свођење рачуна. Где смо се оно последњи пут видели? Шта смо рекли један другом? Враћају се реплике, погледи, говор тела, атмосфера, тон и слика. Споменар. Мала енциклопедија познанства.

У јануару 2017. Хамлет је био на гостовању у ХНК у Загребу. Отишао сам да гледам представу. Срео сам Глоговца на доручку у хотелу, са супругом и ћеркицом од неколико месеци. Остало ми је пар фотографија на мобилном телефону. То су сада сурове слике, никако не мислити на њих.

Ваља се окренути лепим успоменама. Као рецимо оне из лета 2013, кад су нам се позоришни послови укрстили на Јадрану. Сликао сам га на терену за боћање на Брионима. Послао сам му ту фотографију. Сав је у жижи, има ласерску прецизност у очима, концентрацију самураја. Сада и овде! Вечност зависи од сваког појединачног тренутка. Глумац пред публиком, на отвореној сцени.

Тридесети август 2016. Касно поподне. Идем у ЈДП на пробу Хамлета. Премијера је за две недеље. Од хотела "Парк" силазим према позоришту. Меко и мирно београдско вече. Спушта се први хлад после топлог дана. Прелазим улицу. Према мени иде мотоцикл. Пење се на тротоар испред позоришта. Мотоциклиста скида кацигу. Небојша. Уредно паркира машину.

Каже: "Идемо да пробамо." Кажем "Идемо." Каже: "Ваља ли ово шта?" Кажем: "Шта ваља ли?" Каже: "Ово што радимо. Је ли добро?" Кажем: "Да ли је добро? Наравно да је добро. Није то спорно." Пауза. "Али то није довољно. Мора бити изузетно. Добро је само ако је одлично." Гледам га. Смешка се загонетно. Мислим, ево шта чини велике уметнике. Сумњичави су према себи и гањају се да изнова и изнова надмаше своје сопствене рекорде.

После пробе се испостави да је њему тог дана рођендан. Долази пиће и закуска које је он већ раније поручио. Пијемо у његову част. Хамлетова метафизика одступа пред вицевима. Смејемо се грохотом. Он има ретку врцавост и осећај за хумор. На лицу му лебди шеретски осмех. Никад не знаш шта ће следеће извалити. Али у очима су му трагови озбиљног и темељног искуства.

Улогу Хамлета Глоговац је играо као већ зрео човек. Али то је одговарало концепту, да је Хамлет искусан и помало уморан лик, који је више пута пролазио кроз иста искушења и замке, у сталном кругу враћања истог.

Хамлетово "бити или не бити" је о животу између удисаја и издисаја. На почетку представе он устаје из гроба где је преспавао ноћ, на крају представе он се поново враћа тамо на спавање.

После премијере разменили смо пар порука на Виберу. Писао је да његов Хамлет живи у "малој смрти између удисаја и издисаја".

Одговорио сам му: "Идемо даље, Хамлете! Ову представу треба да играш до дубоке старости! Да сазрева ко скупоцено вино!" То, нажалост, није било писано.

Драги Принче Глоговац, између твог удисаја и издисаја остварио си величанствен уметнички подвиг, довољан за више живота. Слава ти!

У жалости за тобом Талија је спустила своју заставу на пола копља.

Време