Одржана прва академска српско-јеврејска конференција „Један дух – две нације”

Прва академска српско-јеврејска зум конференција „Један дух – две нације” одржана је на дан када Срби обележавају Дан Светог Саве, а јеврејски народ Међународни дан Холокауста. Тако је најављен академски мост пријатељства Београда – Новог Сада и Јерусалима, а говорници су подсетили на оно што повезује Србе и Јевреје кроз историју.

Илустрације из дипломатског дневника (Фотографије из књиге „Повратак Светог Саве у Свету земљу”)

Бојан Тубић, помоћник министра просвете, навео је да је за Србе, праисконску духовну везу са Јерусалимом успоставио Свети Сава који је био на свом првом ходочашћу у Светој земљи 1229. „Током ове посете купио је од мухамеданаца кућу Јована Богослава, познате под именом Сионска горница, у којој се претпоставља да се налазила сдух оба у којој је одржана Последња вечера, а испод ње налази се гроб краља Давида, што представља, поред Зида плача, најсветије место за јеврејске ходочаснике”, рекао је Тубић.

Додао је да су и други Немањићи, попут светог краља Милутина, градили задужбине у Јерусалиму, попут манастира Светих Архангела Михајла и Гаврила, 1312, који је био први православни манастир свих Словена у Јерусалиму, а за који је у јерусалимском зиду била подигнута исте године и Српска капија овог манастира. Та капија постоји и данас иако је зазидана у 16. веку и налази се између Јафе и Дамаск капије.

Тубић је рекао да је 2021. почетак обележавања 80. година од оснивања неких од најбруталнијих логора смрти, посебно логора за истребљење Аушвица и Јасеноваца. „Током Другог светског рата народи широм свету суочили су се са масовним убиствима од стране нациста и њихових помагача. Посебно високу цену платили су Срби и Јевреји. Да ли може постојати јача веза између два народа од страдалничке и духовне”, додао је Тубић.

Модератор је био проф. др Јувал Елбашан, декан Правног факултета из Јерусалима, а техничку подршку пружао је тим Бранка Вуксана, председника Алумнија Филолошког факултета. Конференција се одвијала у два панела: уводног, о два народа у доба Другог светског рата и завршног, о историјату и идентитету два народа пре и после Другог светског рата.

Академик Љубодраг Димић истакао је да је стратегија ћутања о геноциду пресудно утицала да годинама, у име братства и јединства југословенских народа, та тема није имала своје место у наставним плановима за основну и средњу школу, да злочин геноцида почињен над српским народом није обрађиван у уџбеницима историје, да историчари злочин геноцида нису истраживали нити су о томе у већој мери писали.

‒ Али уколико неколико генерација историчара има алиби за своје понашање, генерација оних који данас стварају у српској култури мора да се одреди и према тој осетљивој теми. Проговорити о геноциду над српским народом у 20. веку пре свега значи писати критички о прошлим временима, без страсти, рационално и на основу извора. У НДХ је страдало 74.981 српско дете. То је била једина држава у ратом захваћеној Европи у којој су постојали логори за децу ‒ рекао је Димић.

Кула Стефана Немање у манастирском комплексу Мар Саба из 1229, ктитор Свети Сава

Тешко је поверовати да је Јасеновац и данас прилично непознат у светској историографији Холокауста и геноцида у Другом светском рату, истакао је историчар Холокауста Гидеон Грајф.

‒ Читајући сведочења преживелих стичемо утисак да је камп био место још дијаболичније и демонскије од Аушвица. Јасеновац је једини логор за истребљење, где су се масовна убиства десила потпуно без учешћа немачких војника. У Јасеновцу су заточеници убијани чак на 57 начина, што је и за нацисте било шокантно ‒ рекао је Грајф.

Професор Мило Ломпар нагласио је да су несумњиви стубови српског идентитета: страдалништво, јер је српски народ у 20. веку претрпео геноцид, али и изузетни бисери српске и светске културне баштине Немањића попут Хиландара, затим бројне задужбине у Јерусалиму и посебно на КиМ, које су настајале у приближно истом периоду на сва триместа.

Професор Александар Петровић одржао је излагање „Од Светог Саве до признања Балфурове декларације и зашто је Србија била прва”, подвукавши да синтагма „светосавски пацифизам” представља укратко идентитетски код српског народа и објашњава суштину духовне мисије мира и просперитета Светог Саве и српског народа који је бранио мир и слободу. Разлог зашто је Србија била прва да призна повратак Јеврејима у прапостојбину објаснио је чињеницом да је 1917. српска влада у егзилу на Крфу, врло добро разумела, прошавши Албанску голготу, проблем изгнанства са родне груде, па је подржала Јевреје дубоко разумевајући њихову борбу, делећи исте идеале.

Новинар Ронен Шнидман рекао је да је због земунског рабина Јехуде Алкалаја Србија постала колевка модерног ционизма и да је рабин биофасциниран борбом Карађорђа и устанцима српског народа и да га је то инспирисало да охрабри јеврејски народ за повратак у прапостојбину. Подвукао је да се о томе веома мало зна и у Израелу и у Србији и да му је част што је то објавио у водећим новинама „Израел тудеј” и „Јерусалим посту”. Проф. др Исак Херцога говорио је о националним државама кроз призму Карађорђа, Вудроа Вилсона и Балфура, а о српској епској поезији беседила је Габријела Шуберт, инострани члан САНУ. Професор Сима Аврамовић најавио је прво српско-израелско такмичење у беседништву 2021. године, а запажено учешће имала је студенткиња Бојана Петровић кроз беседу о Јасеновцу.

Амбасадор др Љиљана Никшић представила је дипломатски дневник „Повратак Светог Саве у Свету земљу” о дипломатској мисији Србије која је 2019. поставила прву меморијалну плочу Св. Сави након 790 година од његовог првог ходочашћа у Јерусалим, на ОНО академском колеџу, обележавајући истовремено 800 година аутокефалности. Дневник је сачињен у четири дела: први део је о академском мосту Београд‒Јерусалим, затим други је о култу Светог Саве, трећи је посвећен задужбинама Немањића у Јерусалиму, четврти је о научној конференцији и Јерусалимској декларацији о Јасеновцу, а пети део књиге је посвећен импресијама 51. учесника ходочашћа – путевима Светог Саве 790 година касније. Корице дипломатског дневника су по угледу на српске средњовековне књиге, па се на насловној страни у 24-каратнојпозлати налазе хералдички љиљани са цирконима у бојама српске заставе, рељеф са ликом Св. Саве, као и флорални украси из Високих Дечана, бисера светске културне баштине под заштитом Унеска. Описана су и богато илустрована света места Јевреја и хришћана и мухамеданаца.

Описано је, наводи Мирјана Сретеновић у Политици, и 14 до сада регистрованих светих места и задужбина од значаја за Србе у Јерусалиму, почев од манастира Св. Архангела Михајла и Гаврила и Српске капије, који и данас, поред пирга Стефана Немање подсећају на чињеницу да су настајали у исто време када су подизане задужбине на КиМ и на Атосу, и докле је досезала српска средњовековна држава, и шта Немањићи значе за историју не само српског народа већ у цивилизацијском средишту човечанства, у Јерусалиму, представљајући драгуље светске баштине човечанства.