06. децембар 2010.

У тој само једној вечери, са сцене МОБ, овом представом отворило се и скопској публици много тога, од свега прочитаног, наслеђеног, или већ виђеног, доживљеног и спроведеног...Речи написане, па тако аутентично оживљене на сцени, као што су - власт, правда, Божја воља... одзвањале су и овде, некако обавезујуће позивом на преиспитивање.

Представа „Дервиш и смрт“, са извнаредном глумачком екипом, потврдила је висок квалитет, оправдала већ добијене оцене критике и публике, доказала врхунску креативност, актерско умеће, и, макар делимично задовољила  неутољиву потребу овдашњих љубитеља позоришне уметности за чешћим гостовањима представа из Србије.

Како је Селимовић пером записао, тако драматизацијом и адаптацијом „Дервиша“ преводом у миље Брозовог комунистичког режима, показује се и сада као универзална тема симболике  несугурне таме сумрака и ноћи – тесне повезаности власти са апсурдима демократских вежби све до данашњих дана. Изречене мисли Селимовића животном муком Ахмеда Нуруднина, никога не остављају равнодушног у продуженим „анализама“ одмах после аплауза изванредној глумачкој екипи.

А, порука, Босна, вилајет као обележје области, и зидина, дух пренет на наш, овдашњи, веома близак и по менталитету, животно и те како уконпонован, употпуњен „јаком“ ијекавицом, и овде на југу, не носи нејасноћу; напротив, савршени мир у МОБ-у, тишина ишчекивања, говори у прилог потреби новог ишчитавања савршено преточеног Мешиног записа. У таквом „обавезујућем“ амбијенту препознатљивог преиспитивања и Ахмед Нурудин (Никола Ристановски), добро се прилагодио - „Четрдесет година, ружно доба: човек је још млад, да би имао жеља, а већ стар да их остварује“.

Различит не прилагодљиви лик за осликавање сународништва, завичаја и припадности, Хасан (Љубомир Бандовић) пак, отрежњује са сцене оценама као што су: „Стољећима ми се тражимо и препознајемо, ускоро нећемо знати ни ко смо, заборављамо већ да нешто и хоћемо, други нам чине част да идемо под њиховом заставом јер своје немамо, маме нас кад смо потребни, а одбацују кад одслужимо, најтужнији вилајет на свијету, најнесрећнији људи на свијету, губимо своје лице а туђе не можемо да примимо, откинути, а неприхваћени, страни свакоме, и онима чији смо род и онима који нас у род не примају. Живимо на размеђу свијетова, на граници народа, свакоме на удару, увијек криви некоме. На нама се ломе таласи историје...“

Милутин Станчић