28. јануар 2018.

„Четврти је ружа изабрана, Син Немање, рашкога жупана“. Ово су стихови о „четири света имењака" књижевника фрањевца, Андрије Качића Миошића (18 век).

Највећи српски праведник и молитвеник пред Господом, Свети Сава Српски био је инспирација и свом ученику Доментијану, који је написао прво Савино житије, а друго, такође хиландарски монах, Теодосије.

Касније је и архиепископ Данило Други дао свој допринос писаној речи о светитељу, а потом и многи српски писци, па су објављени романи „Свети човек са Запада", „Извори", „Слово", збирка прича „Бројанице", наводи у празничном прилогу РТС.

Роман „Праведник" књижевника Жељка Сарића, по речима проф. др Димитрија М.Калезића, дело је немерљиве изузетности.

Свети Сава, за живота, два пута је ишао у Свету земљу на поклоњење Светом гробу и свим Светима. Први пут, када му је у наручје пао штап Св. Саве Освећеног.

Са другог путовања из Свете земље није се у Србију вратио жив, него се представио Господу у Бугарској, у Великом Трнову. Ту је и сахрањен у цркви Светих четрдесет мученика, уз највеће почасти бугарског цара Јована Асена, бугарске цркве и народа.

На захтев синовца Св. Саве, краља Владислава (који је био ожењен бугарском принцезом) мошти Св. Саве пренесене су у манастир Милешеву, задужбину краља Владислава.

На гробу Св. Саве у Трнову, дешавала су се чудесна исцељења, па се бугарски народ противио и жалио је што мошти светитеља одлазе из њихове земље.

Свете мошти Св. Саве налазиле су се у Милешеви све док их турски султан Паша, није, на силу отео, и донео у Београд да их спали на ломачи на Врачару, како би се осветио Србима што су у биткама против Турака на барјацима носили лик Св. Саве.

Тај исти султан Паша срушио је манастир Светих Архангела код Призрена, задужбину цара Душана и од срушеног материјала саградио Синан-Пашину џамију у Призрену, која и данас постоји. Од тада, историја као да се понавља, јер се и у наше време на Косову руше српске цркве и манастири.

Свети Сава као свети човек и светски путник, на друго путовање у Свету земљу кренуо је, поред поклоњења светињама, и зато што је имао још једну мисију. Пошао је да издејствује благослове од Антиохијске, Јерусалимске и Александријске патријаршије, за Бугарску цркву, како би се могла подићи на ниво патријаршије.

Свети Сава, у то време је имао највећи углед у целој православној васељени, па је зато и умољен од бугарског цара Јована Асена да донесе пристанак од свих помесних патријаршија, на челу са Цариградском.

Свети Сава је тада ишао чак до Египта, како би добио благослов и од Александријске патријаршије па је том приликом посетио и манастир Св. Катарине у Синејској пустињи, да би упознао чудесне духовне опите чувених монаха Синаита, који су се подвизавали у пустињи, да би та духовна искуства пренео монаштву у Србији.

Писац романа „Праведник" о Св. Сави, Жељко Сарић, написао је и роман „Посвећеник о Николи Тесли". Он нас уверава да је Теслина генијалност управо потекла из светосавске духовности и да је тајна у Светосављу и да је потекла из дубоких корена Светосавске духовности.

По књижевнику Сарићу, Тесла је лик у огледалу Светога Саве и његово најмилије духовно чедо, које је српски народ поделио целом човечанству пре више од осам векова.

Они који не разумеју Светосавље, приковали су српски народ на крст историје и управо то је место неразумевања народа који је свету подарио путем својих изабраника, не само Теслу, него и Пупина, Милеву Марић Ајнштајн, Милутина Миланковића и још многе који су понели славу српске науке диљем планете.

Ово је цитат из Сарићевог романа „Праведник":

„... Стоји на свом месту пред олтару цркве у Жичи, испред очију прођоше ми године, сетих се младићких дана, бежање на Свету Гору и пострига у руском манастиру Светог Пантелејмона, сетих се послушања у Ватопеду, доласка очевог и касније зидања нашега Хиландара, па све се сада мути пред очима, пролазе земаљске године као магла, шта је наш земаљски живот у односу на злато вечности...".