29. март 2011.

- Вечерашња атмосфера ме је побудила да се вратим упоређењу Бранка Миљковића и великог филмског ствараоца Франсао Трифоа. Само због оног Миљковићевог сна и визије оног његовог пророчанства да ће људи бити толико духовно узвишени, људи новога доба, да ће се код сваког од њих развити онај креативни стваралачки поетски дар. Исти сан, генерацијски Миљковићу близак, имао је и Франсоа Трифо, када је писао и предвидео да ће камера бити толико технички усавршена да ће бити у рукама сваког човека, и да ће свако моћи да направи филм.

Тај сан Трифоа, творца толико вредних филмова, попут Сирене Мисиспија, Четристо удараца, Брачног гнезда, Последњег метроа... и да их не набрајам, остварује се. И, данас се у рукама готово сваког човека налази мобилни телефон, или камера, са могућношћу да се мање - више вешто, направи свој филм. 

Но, још увек, међутим, није остварен Миљковићев пророчански сан – сваки човек да ствара поезију. Ако није остварен и досегнут тај сан за ову генерацију, или за неколико наредних, доступан је сан да сваки човек ужива у поезији.

Ако нам савремени домети пружају такву шансу, осмелио сам се лане да напишем и један кратак есеј, и да затражим да у данашњем добу, када се духовна и телесна задовољства траже одмах и сада, човеку пружи по једно парче поезије - сваки дан на овим медијима који освајају људе. И то на начин попут овог вечерашњег, замислите - свако јутро уместо временске прогнозе, извештаја о стању на путевима, да добијете - парче поезије -.

Слободан Беличански на вечери посвећеној позији Бранка Миљковића у Спони