08. септембар 2011.

Пре неки дан читам текст о једном од највећих новинара на просторима бивших југословенских република, Мирославу Радојчићу. Како каже сам Мирослав, његов посао није био да воли или не воли ствари које гледа, већ да покуша да их разуме. И да то пренесе читаоцима.

Ја нисам новинар, међутим, дубоко у себи носим ту потребу да разумем ствари, односе, догађаје, људе, појаве у нашем савременом друштву. Независно да ли се мени свиђају или не. И да с времена на време та своја размишљања поделим са другима.

Пар дана пре осмог септембра и најављене прославе поводом 20 година независности Републике Македоније добила сам задатак да напишем пар редова о прослави. Како сам размишљала о свему што нам се дешава, схватила сам да ми је све теже написати само пар редова. Да је то немогуће. Мисли су се низале једна за другом као дивљи коњи у трку. Хватала сам белешке док сам била на терапији, у ходу, на бициклу. Јер ово што се сад дешава је само последица нечега. Кулуминација. Узроци су у блиској прошлости и резултат су многих фактора.

Већ дуже време свесно одбијам да гледам телевизију, прилично селективно прелазим преко новина и новинских чланака. За то имам веома конкретан разлог. Већина садржаја су превише увредљиви за мој минимум интелигенције и здравог разума. Испод сваког елементарног нивоа који би требало да испуњавају. Говорим као просечан, маргинални грађанин. Који је мало писмен. И који зна да размишља. Изузетак су свега неколико људи чији рад и мишљење поштујем. И које годинама следим. Укључила сам накратко телевизију како бих добила неку слику о догађајима који су планирани за празник, о прослави 20. годишњице, о Дану независности наше земље, опет прешла преко неколико новина и констатовала оно што знам већ годинама. Отсуство било каквог покушаја да се непристрасно информише. Или су нереалне глорификације преко сваке мере доброг укуса на оно што актуелна Влада ради на свим пољима друштвеног живота. Или је пљување, олако етикетирање на све што је учињено, речено.

То раде готово сви, ако се то може зако рећи. Част изузетцима. Ова интенција већине јавних радника, људи који су на државним функцијама, људи који су из јавног живота. И не могу да се отргнем утиску да је време простаклука и да већина људи из јавног живота углавном не знају да говоре, још мање да здраво комуницирају и да се макар на минимуму васпитано понашају. Веома је мало људи који могу да пишу и изнесу своје мишљење, а да притом својим поступцима у прошлости нису изгубили кредибилитет код аудиторијума. Који нису „нечији" и који, самим тим, имају властито мишљење за појаве у савременом македонском друштву.

Могу да се са нечијим ставом, мишљењем сложим или не, ал читам само оне који имају СВОЈЕ мишљење. Који се нису кретали у правцу „повољног" ветра. Овакво море од „нечијих" репортера, новинара који раде по медијима и који би ваљда требали да креирају, утичу на мишљење и ставове ширег аудиторијума, није од скорашњег времена, и није везана за актуелну власт. То се често дешавало и у прошлости. То је практика која траје малтене од самог почетка независне Македоније и полако хвата дубоке корене.

Разлика између блиске прошлости и садашњег тренутка је у томе што сада и овде ствари добијају велике размере, постоје симптоми који људи препознају као моделе из друштвених уређења и из историје човечанства. То нису светли примери. Иоле здраворазуман човек, чак и да ништа не зна о тамним епохама из историје, а зна да повеже ствари, почиње да схвата да нешто дубоко није у реду. Довољно је само један дан да вам је укључен телевизор, рецимо на „ТВ Сител", и већ нешто чудно мирише.

Мало је у задње време полемика где су се укрштали ставови, идеје, мишљења, где гости или новинари разговарају и супроставе своје ставове на основу конкретних аргумената. Увек потсетим своје пријатеље да ми јаве ако је на ТВ-у нека дискусија која је вредна пажње. А да то није већ безброј пута поновљена, празна фразеологија ил већ изжвакана прича самих гостију. Који својим уличарским разговором, као испред клупе, на прилично ниском нивоу врећају сваког иоле мало будног и свесног граћана ове земље. Да то нису празне, бесмислене пароле из којих је исисисано какво било значење. Фразе кој већ годинама слушате. И имате утисак да сте их на хиљаде пута чули.
**
Да се вратимо на прославу. По новинама је главно било текстова који су писани о програму (користе се термини и хепенинг, пројекат, иако мислим да су ове речи потпуно неадекватне за опис самог догађаја), прослави на сам дан Независности, колико догађај и програм има кич елементе, или не (дали је то кич тоталитаризам?, имају ли симболи значење које би требали да поткрепе унутрашње садржаје и осећаје припадности код људи као што је застава симбол једне нације?), шта ће се све дешавати, какав је програм...

Малтене цео град је раскопан. Нарочито у центру где на сваком кораку видите грађевинске раднике како нешто раде. Чак и да сте од оних малобројних као моја маленкост, који селективно читају новине, ал не гледају вести на телевизији, опет вам неће промаћи утисак да се нешто велико дешава и спрема. Ја се крећем бициклом кроз град, то је моје једино превозно средство и скоро сваки дан региструјем промене. Нови споменик, раскопане улице, ограде, нова здања на сваком кораку, оградени простори, па се неупуђени човек пита дал ће ту иза ограде где се ништа не види да изникне Ајфелова кула, ил нека пагода са Далеког Истока...

Да се погрешно не разумемо. Ја волим неимаре. Градитеље. И волим и куће и домове и градове где људи имају потребу да својим духом оплемене простор који је њихово окружење. Волим аутентичне печате неког простора. Волим кад видим ил осетим да је домаћинима стало до простора у коме живе, кад је дом одраз њихове душе, аспирација, унутрашњег света, волим кад видим град који оставља утисак да га његови грађани воле, да им је стало до града, да се брину о свом простору где живе. Дали је овај наш град новим објектима добио лични, аутентични печат? Шта ће о овоме што се сада и овде дешава говорити будућа покољења? Да ли овај град изгледа као да у њему живе људи која га воле, којима је стало до њиховог града?

Оно што мислим да је суштински важно није колико је центар града добио обележја натрпаног Дизниленда, где су се сви стилови, за које је неко могао да се сети, добро измешали, без осећаја за меру, за простор, није суштински важно дал је место Тријумфалне капије тамо где јесте и коју симболику у себи носи таква капија... Објекти и споменици ће остати и људи који се озбиљно и професионално баве проучавањем духа једне епохе ће дати своје мишљење и суд. Иако мислим да и они много индикативно „говоре" о ономе што нам се дешава.

Трг је кроз историју цивилизације и човечанства, од првих насеља који су добили епитет града, био место где се људи окупљају. За добро и зло. Наш трг је затрпан. Или се то само мени тако чини? Прослава ће показати дали је он изгубио своју суштинску намену. Има ли места за људе и могу ли се у будућности људи окупљати на тргу?
Мање важно је дал ће Каролина Гочева да носи 100 метара или не знам колико дугу хаљину, дал ће се спустити на коњу, на роговима или у крилу Александра, дал ће из фонтане да тече вода, или како је један познати колумниста написао на шалу, са пејоративним значењем, боза из познате посластичарнице у Скопљу-Апче, колико има, или нема укуса у свему томе... све то је мање важно. Мислим да је суштински важно да је ово мегаломански, безобразно СКУПА прослава. А пројект „Скопље 2014." је део ове приче.

Боже драги, одакле нашој земљи пара за све ово? Ко ће све ово да плати? Дали је то био приоритет за Македонију и за све њене грађане сада и овде? Дали је то оно што је данас потребно македонском граћанину, независно од његове политичке опредељености или неопредељености, независно којој нацији и вери припада? Дал је то оно што ће побољшати квалитет његовог свакодневног живота? Дал је у земљи где једна трећина од радноспособних људи не ради, или једва крпи крај са крајем од првог до првог, потребна оваква прослава, ова прича о идентитету да би се њима вратило њихово људско достојанство, самопуздање и понос? Да су поносни што граћани Македоније? Где су конретне бројке колико шта кошта? Колико је пара отишло на хонораре? Одакле се узимају паре? Које су бројке из економије? Колико је у међувремену порасла производња и колико смо пара зарадили да би могли себи да дозволимо овакав луксуз?

Ово је само мали део бројних питања, написаних без реда који ми брзо пролазе кроз главу. Свако ко буде читао овај текст може да покуша да одговори на њих. Или да бар размишља о њима. Да размишља о квалитету свог живота. Где је био и како је живео пре десет, двадесет година? И како види себе и своје ближње кроз десет или двадесет година? Хоће ли се квалитет његовог (мог, сваког од нас) живота подићи? Хоће ли му (нам) бити боље? Јер интенција овог писања је само да вас наведе на размишљање. Својом властитом главом. За то вам нису потребни сати и сати испред телевизора са македонским програмима. Где се орвеловском методологијом понављају пароле које за мене немају никакво значење. Овај текст нема интенцију да доноси закључке, или готове печене ставове, већ да вас потстиче на будност и свесност. Размишљајте о ономе што се дешава свима нама. Грађанима ове земље.

Бацајући ову причу о националном идентитету главно гладном и издрнданом македонском грађанину, бацајући му је да је жваће као жилаву кременадлу, различити људи из власти су се добро нафатирали. Управо са овом причом. Који су у првом плану и пре свега стављали личне интересе. Предњи дрес је прича о Македонији, о националном идентитету. А иза тога је само лични интерес.

Ја волим ову земљу. Имам само једну земљу. Немам резервну. Имам само један град. Немам резервни град, још мање резервни стан. Имам само један дом. Нит сам досад помислила да негде идем и да своју животну причу наставим у некој другој средини. Трудила сам се да дам, кроз свакодневни рад и праксу, свој допринос македонском идентитету, македонској нацији. Најбоље што сам знала и умела. Без да стављам пре свега свој лични интерес.
И мислим да у Македонији независно од вере, нације, нечег трећег... има много, много искрених родољуба који воле ову земљу. И који су у прошлости и сада, показивали у пракси своју љубав и оданост ка Македонији. Без било каквог личног ил материјалног интереса. Који су часни према себи и према својој отаџбини. О некима знамо пуно, о некима понешто, а има и толико незнаних људи који откад знају за себе носе ту припадност у себи, тај идентитет. И кроз живот на најразличитије начине показују ту своју љубав, своју оданост и припадност. И ови осећаји нису изазвани тренутним политичким, друштвеним догаћајима. Нису непостојани и инцидентни. Већ су трајни осећаји. Не окрећу се у датом тренутку према повољном ветру.

Уједињени за Македонију? Сви заједно у још једну победу?
Ухедињени? Сви?
Како мислите сви? Који сви? Са којом причом, са којим и каквим унутрашњим осећајима мислите да се обединимо?

Ја на прославу на тргу нећу ићи. Не желим да подржавам нешто што сматрам да не треба да се подржи. Ово НЕ. Нек ми само неко нешто проговори о мојој љубави према овој земљи. И према македонском језику као мојој домовини. Има очи да му ископам.

Празник не могу да честитам свима. Не желим да га честитам свима. Сви то не заслужују. Честитам га свим искреним родољубима ове земље, свим оним граћанима Македоније, независно од њихове политичке опредељености ил неопредељености, независно од њихове вере и нације, независно дал су земљорадници који стварају храну са ове дивне земље, независно дал су уметници, спортисти, амбасадори, грађевинци, чистачи, новинари, научници... који раде свој посао најбоље што знају и умеју, који су способни и који искрено, дубоко и одано воле ову земљу. Који у себи носе доброту, племенитост, који поштују различитост као богатство једне земље, а не као њен хендикеп, који у себи носе храброст, достојанство, који су вредни, способни, васпитани, одважни. Тим грађанима од срца честитам празник.

Нек вам је за много година.

** Међутим, оно што је моја бака, са само четири одељења образовања, често говорила јесте да човек не мора да је стручњак у некој области, да је начитан, информисан да би био здраворазуман. Будан. Са укљученом главом. И да са својом бистром главом сконта да нешто шкрипи у некој причи. Иако нас је наша бака Дана одавно напустила, замишљам какво би било њено мишљење сада и овде. Бистро је размишљала и није била од оних људи који олако загризу било какву и било чију „ловачку причу". Независно од каквог је ауторитета долазила. Њој никада нису остављале утисак титуле и функције. Поштовала је мудре људе, добре домаћине. Питам се да ли сам довољно научила од ње и имам ли исти вредносни критеријум? Јесам ли будна и свесна? Јесам ли подложна олаким манипулацијама свакаквог типа?

Лавинија Шувака